Reči se ne uče sa spiska: devet svakodnevnih prilika za bogatiji rečnik

Rečnik deteta ne raste tako što mu neko izdiktira deset novih reči nedeljno. Raste kada dete istu reč čuje nekoliko puta, u različitim situacijama, i kada je ta reč vezana za nešto što može da vidi, dodirne ili oseti. Zato je običan dan u kući bolja učionica nego što izgleda. Potrebno je samo da odrasli govore malo preciznije nego što im je navika i da ne preskaču reči za koje misle da su „preteške“.

Ovo je spisak prilika koje već postoje u vašem danu. Ne treba vam dodatno vreme, treba vam samo malo pažnje na to šta izgovarate.

1. Kuhinja i njeni glagoli

U kuhinji se ne „pravi ručak“. Tu se secka, renda, ljušti, mesi, muti, dinsta, cedi, pasira, posoljava. Svaki od tih glagola dete može da vidi na delu i da ga samo isproba. Dok zajedno spremate, imenujte ono što radite: „Sad ću da izrendam šargarepu, a ti oljušti jaje.“ Glagoli su deo rečnika koji se u razgovoru sa decom najčešće svede na „stavi“, „uzmi“ i „uradi“, a upravo po glagolima se prepoznaje bogat izraz.

2. Pijaca i prodavnica

Na tezgi nije samo „voće i povrće“. Tu su praziluk, celer, blitva, dunje, ringlov. Tu su i mere i količine: kilogram, pola kilograma, veza, gajbica, komad, tuce. Dajte detetu zadatak da pronađe i imenuje, a ne samo da nosi kesu. Usput se uče i reči za ukus i stanje: zrelo, gnjilo, opor, sočan, prezreo.

3. Šetnja sa tačnim imenima

Deca dugo ostaju na rečima „drvo“, „ptica“ i „cvet“ jer ih odrasli tako uče. A u parku rastu lipa, kesten i breza, na žici sedi vrabac ili gugutka, uz stazu cveta maslačak. Ne morate biti botaničar: dovoljno je da znate pet-šest naziva i da ih redovno koristite. Kada dete umesto „ono drvo“ kaže „ona breza“, naučilo je i reč i to da stvari imaju svoja imena.

4. Popravke po kući

Kutija sa alatom je mali rečnik za sebe: odvijač, klešta, šraf, matica, tipl, turpija, libela. Dete koje dodaje alat dok se kači polica čuje te reči u pravom trenutku i odmah vidi čemu služe. Isto važi za šivenje dugmeta (konac, igla, naprstak, porub) ili presađivanje cveća (saksija, zemlja, koren, izdanak).

5. Jedna bolja reč umesto „lepo“ i „dobro“

Kada dete kaže da je film bio „dobar“, a izlet „lep“, uzvratite rečju koja kaže nešto više: „Meni je bio napet, jedva sam čekala da vidim kraj“ ili „Jeste, baš je bilo mirno pored reke.“ Ne ispravljate ga, samo nudite precizniju reč. Posle izvesnog vremena počeće i samo da bira između uzbudljivog, dosadnog, smešnog i čudnog.

6. Reči za osećanja

„Ljut sam“ često pokriva pola tuceta različitih stanja. Dete može biti uvređeno, razočarano, ljubomorno, postiđeno ili jednostavno umorno. Kada mu pomognete da pronađe tačnu reč („Čini mi se da si razočaran što nisi ušao u ekipu“), dobija i rečnik i način da kaže šta mu je, umesto da to pokaže vratima.

7. Nepoznata reč u knjizi ili crtanom filmu

Kad naiđe reč koju dete verovatno ne zna, ne čekajte da pita. Mnoga deca ne pitaju, samo preskoče. Objasnite kratko i odmah: „Ambar je zgrada u kojoj se čuva žito.“ Najbolje objašnjenje ima dva dela: šta reč znači i jedan primer iz detetovog iskustva. Dugačka predavanja reč ne čine jasnijom.

8. Razvrstavanje i grupe

Sređivanje veša, igračaka ili namirnica prilika je za nadređene pojmove: obuća, posuđe, pribor, nameštaj, začini, žitarice. Mlađem detetu recite kako se grupa zove, starije pitajte: „Šta je zajedničko tiganju, šerpi i loncu?“ Umeti da stvari svrstaš pod zajedničko ime jeste veština koju škola stalno traži, od sveta oko nas do biologije.

9. Bake, deke i njihove reči

Stariji članovi porodice čuvaju reči koje se u gradu retko čuju: avlija, bunar, kotarica, čardak, naćve. Zamolite ih da pričaju kako se nekada živelo i pustite dete da pita šta šta znači. Te reči će mu kasnije zatrebati u lektiri, gde se narodne pripovetke i stariji pisci ne čitaju lako bez njih.

Šta važi za svih devet

• Ponavljanje. Reč čuta jednom obično se zaboravi. Vratite je sutra i prekosutra, u drugoj rečenici.
• Bez ispitivanja. „Kako se ovo zove? A ovo?“ pretvara razgovor u kontrolni. Radije sami koristite reč i sačekajte da je dete jednom upotrebi.
• Bez tepanja i uprošćavanja. Deca razumeju više reči nego što ih koriste. Slobodno govorite malo iznad nivoa na kojem dete samo govori.
• Pohvala za pokušaj. Ako novu reč upotrebi pogrešno, ponovite je u ispravnom obliku i nastavite razgovor.

Ako želite da proverite koliko se rečnik širi, ne morate ništa da merite. Slušajte. Onog dana kada dete za večerom kaže da je supa „mlaka“, a ne „ni topla ni hladna“, znaćete da stvar radi. A za dane kada želite nešto organizovanije, tu su i vežbe za jezik i razumevanje.