Stomak koji boli samo ponedeljkom ujutru

Bol je pravi. To vredi reći na početku, jer roditelji posle trećeg ponedeljka počnu da sumnjaju da dete glumi. Uznemirenost kod dece vrlo često progovori kroz telo: stomak se steže, javlja se mučnina, glava boli, a dete zaista ne ume da kaže ništa osim „boli me“. Činjenica da tegoba nestane do deset sati, ili da je nema vikendom i na raspustu, ne znači da je izmišljena. Znači da vredi pogledati šta se nalazi između deteta i školske kapije.

Pre svega ostalog, jedna napomena: bol koji se ponavlja prvo se pokazuje pedijatru. Tek kada lekar isključi telesne uzroke, ima smisla baviti se ostalim. A sada redom, po situacijama u kojima se roditelji najčešće nađu.

Kad se prvi put desi

Jedno jutro sa bolom u stomaku ne traži nikakvu teoriju. Izmerite temperaturu, pogledajte kako dete izgleda, i postupite kao kod svake prolazne tegobe. Ako ostane kod kuće, neka to bude dan za odmor u krevetu, bez crtaća i tableta do uveče. Ne kao kazna, već da dan bolovanja ne bi postao privlačniji od dana u školi.

Kad se ponavlja

Počnite da beležite, na dve do tri nedelje. Kojim danima se javlja? Koji su časovi tog dana? Da li je bilo kontrolnog, fizičkog, odgovaranja? Kako je vikendom? Da li počinje već u nedelju uveče? Obrazac se često pokaže brže nego što očekujete: uvek utorak (plivanje), uvek dan kada je matematika prvi čas, uvek posle vikenda kod bake.

Beleške ponesite pedijatru, a kasnije i učiteljici. Mnogo su korisnije od rečenice „stalno ga nešto boli“.

Kad pokušavate da saznate razlog

Pitanje „zašto nećeš u školu“ retko daje odgovor, jer ga dete često ni samo ne zna. Bolje rade uža pitanja, postavljena uveče ili u šetnji, a ne u sedam ujutru pred vratima:

• Koji deo dana u školi ti je najgori? A najbolji?
• Da možeš da izbaciš jedan čas, koji bi bio?
• S kim si na velikom odmoru?
• Ima li nekog koga se u školi pribojavaš, deteta ili odraslog?
• Šta misliš da će se desiti ako pogrešiš na tabli?

Razlozi koji se najčešće pokažu: strah od odvajanja od roditelja (češći kod mlađih i posle bolesti ili raspusta), strah od neuspeha i odgovaranja, sukob ili zadirkivanje u odeljenju, strog ili glasan nastavnik, sramota zbog nečeg konkretnog (presvlačenje za fizičko, toalet, čitanje naglas), promene kod kuće. Ponekad je u pitanju više stvari odjednom, a ponekad ništa što bi se dalo imenovati.

Kad je sedam ujutru, a dete plače na pragu

Ovo je najteži trenutak, i tu je dobro imati plan unapred, jer se na licu mesta teško misli.

• Priznajte osećanje, zadržite pravac. „Vidim da ti je teško i da te stomak boli. Idemo zajedno do škole, a posle podne ćemo da pričamo šta bi ti pomoglo.“
• Skratite jutro. Što manje vremena za iščekivanje, to bolje. Odeća i ranac spremni od sinoć, isti redosled svakog dana.
• Kratak rastanak. Zagrljaj, jedna rečenica, odlazak. Dugo opraštanje na kapiji pojačava strah, a iskradanje iza leđa ruši poverenje.
• Bez pregovora u tom času. O tome da li se ide u školu ne raspravlja se u 7.20. Sve što želi da kaže, saslušaćete popodne.

Zašto ne ostaviti dete kod kuće dok strah ne prođe? Zato što izbegavanje donosi olakšanje odmah, ali strah obično hrani. Svaki izostali dan čini sledeći povratak težim: gradivo se nakupilo, drugari pitaju gde je bio, a dete je naučilo da se od nelagode može pobeći. Cilj je da dete u školu ide, a da mu se usput olakša ono što ga plaši. Naravno, ako sumnjate da dete u školi neko povređuje ili ugrožava, to se rešava odmah i sa školom, a ne upornošću na kapiji.

Kad razgovarate sa školom

Javite se učiteljici ili odeljenjskom starešini rano, pre nego što izostanci postanu navika. Recite šta ste primetili i pitajte kako dete izgleda u školi: da li je povučeno, s kim se druži, kako reaguje na odgovaranje. Zajedno se obično nađe nekoliko malih olakšica:

• da ga učiteljica dočeka na vratima i odmah mu da neko zaduženje,
• da u odeljenju ima „svoju“ osobu kojoj može da priđe kad mu je teško,
• da se unapred dogovori kada će odgovarati,
• da sme da ode kod pedagoga ili psihologa na nekoliko minuta ako ga preplavi.

Školski psiholog i pedagog postoje upravo za ovakve situacije i vredi ih uključiti čim se obrazac pokaže.

Kad se javlja posle raspusta ili bolesti

Povratak posle duže pauze težak je i deci koja školu vole. Pomaže da se dva ili tri dana ranije vrati školski ritam spavanja, da se dete vidi sa nekim drugarom iz odeljenja pre prvog dana i da prvo jutro počne bez žurbe. Ovakav otpor obično popusti za nedelju ili dve.

Kad je vreme za stručnu pomoć

Obratite se pedijatru, školskom psihologu ili psihologu u razvojnom savetovalištu, odnosno domu zdravlja, ako:

• tegobe i otpor traju duže od nekoliko nedelja uprkos vašim pokušajima,
• dete je počelo da izostaje danima ili potpuno odbija da ide,
• strah se širi i na druge situacije: ne želi kod drugara, na trening, da spava samo,
• loše spava, slabo jede, deluje potišteno ili stalno zabrinuto,
• jutra su postala toliko teška da se cela porodica raspada oko njih.

Ovo se, uz podršku, po pravilu dobro rešava, i to brže što se ranije krene. Stručnjak neće tražiti krivca, ni u vama ni u detetu, već će pomoći da se strah razloži na delove sa kojima se može izaći na kraj.

Šta ne pomaže

„Ništa ti nije“, jer mu jeste. „Svi idu u školu, pa šta“, jer to već zna. Podmićivanje nagradama za svaki odlazak, koje brzo postane cenkanje. I naša sopstvena zabrinutost na licu dok mu vezujemo šal: deca procenjuju koliko je nešto opasno po tome kako mi izgledamo.

Ako ne znate šta da kažete u ponedeljak u sedam, dovoljna je i ova rečenica: „Znam da ti je teško, i znam da možeš. Čekam te u pola jedan.“