Šest igara rečima za vožnju do bake

Negde oko dvadesetog kilometra sa zadnjeg sedišta stiže prvo „Jesmo li stigli?“. Do bake ima još sto. Možete posegnuti za tabletom, a možete i za nečim što se igralo u kolima dok su se prozori još spuštali ručicom. Ovih šest igara traži samo glas, a deca u njima uče više nego što bi priznala.

1. Na slovo, na slovo

Jedan igrač izabere nešto što vidi i kaže: „Na slovo, na slovo... K!“ Ostali pogađaju: kamion, krava, krov, kukuruz. Ko pogodi, zadaje sledeći. Za mlađe birajte samo ono što je u kolima, da meta ne pobegne iza krivine. Vežba se prizivanje reči po prvom glasu, što je ozbiljna jezička veština prerušena u pogađanje.

2. Kaladont

Klasika. Sledeća reč počinje sa poslednja dva slova prethodne: lopta, tabla, lavor, orman, ananas, astal. Ko ne može da nastavi, ispada. Ko svoju reč završi na „ka“ rizikuje, jer sledeći igrač može da kaže „kaladont“ i pobedi. Za decu koja tek uče slova pravilo se ublaži na samo poslednje slovo. Prednost: starija deca brzo otkriju da se isplati znati neobične reči.

3. Sve što znam o...

Zadajte grupu: voće, zanimanja, stvari u kupatilu, životinje koje žive u vodi. Ide se ukrug, svako kaže po jednu reč, bez ponavljanja. Ko zastane duže od dogovorenog (brojte do pet), ispada iz tog kruga. Školarcima otežajte: gradovi u Srbiji, reke, reči koje znače isto što i „lep“.

4. Naopako selo

Vi kažete reč, dete kaže suprotnu: visok, nizak; početak, kraj; zaspati, probuditi se. Posle lakih dolaze zanimljive: darežljiv, hrabar, proziran, ponekad. Tu počinju rasprave (šta je suprotno od „ponekad“, nikad ili uvek?), a rasprava o značenju reči je baš ono što želimo.

5. Ko sam ja?

Jedan igrač zamisli životinju, predmet ili lik iz crtaća. Ostali postavljaju pitanja na koja se odgovara samo sa „da“ ili „ne“. Da li si živo biće? Da li živiš u kući? Imaš li krzno? Dogovorite najviše dvadeset pitanja. Deca u početku pogađaju nasumice („Jesi li mačka?“), pa postepeno shvate da je pametnije prvo suziti krug. To je učenje postavljanja pitanja, i malo logike uz put.

6. Priča od jedne rečenice

Prvi igrač započne: „Jednog jutra poštar je u sandučetu našao ježa.“ Sledeći dodaje jednu rečenicu, pa sledeći, i tako ukrug. Jedino pravilo je da se nastavlja ono što je prethodni rekao, bez brisanja tuđih ideja. Priče redovno odu u potpunu ludoriju, što je sasvim u redu. Kad se svi umore, neko treba da je privede kraju jednom rečenicom, i to je najteži deo.

Nekoliko napomena iz prakse. Vozač igra, ali ne sudi, jer gleda put. Odrasli ne pobeđuju svaki put, ali ni ne puštaju očigledno, deca to osete. Kad igra dosadi, ne spasavajte je, pređite na sledeću ili na tišinu. I računajte s tim da će dete tražiti kaladont i u povratku, a baka će verovatno znati reči na „nt“ koje vi ne znate.