Čitalac se ne pravi naredbom

Postoji rečenica koju smo svi čuli kao deca i koju sada, pomalo protiv svoje volje, izgovaramo sami: „Ostavi to i idi čitaj.“ Izgovorena je u najboljoj nameri. Problem je što u njoj knjiga stoji na mestu na kom u drugim rečenicama stoje spanać, pranje zuba i sređivanje sobe. Dete to čuje sasvim jasno: čitanje je ono dosadno što se mora, a „to“ što treba ostaviti je ono lepo.

Voleli bismo da možemo da ponudimo postupak od pet koraka posle kog dete uzima knjigu umesto telefona. Takvog postupka nema. Ljubav prema čitanju ne može da se naredi, kao što ne može da se naredi ljubav prema plivanju ili prema baki. Može samo da se stvore uslovi u kojima ima šanse da nikne, pa da se onda strpljivo čeka. Zato poređenje sa baštom nije samo ukras: baštovan ne vuče biljku za stabljiku da bi brže rasla.

Prvi uslov je da dete vidi odraslog koji čita, i to zato što mu se čita, a ne zato da bi dao primer. Deca neverovatno tačno razlikuju jedno od drugog. Ako knjige u kući služe samo kao podloga za daljinski upravljač, teško je objasniti osmogodišnjaku da je čitanje vrednost. Ne morate čitati ruske klasike. Krimić, kuvar, novine, knjiga o pecanju, sve je to čitanje, i sve to dete beleži.

Drugi uslov je čitanje naglas, i to mnogo duže nego što se obično misli. Većina roditelja prestane da čita detetu onog trenutka kad ono nauči slova, sa osećajem da je posao završen. A tek tada počinje najosetljiviji period: dete je naviklo na bogate priče koje ste mu čitali, a samo može da savlada tek kratke rečenice krupnim slovima. Ako u tom raskoraku ostane bez vašeg glasa, knjiga mu odjednom postane siromašnija i teža u isto vreme. Čitajte mu i u drugom, i u četvrtom razredu, sve dok hoće da sluša. Neka deca hoće i u šestom, samo to ne govore drugovima.

Treći uslov je sloboda izbora, i tu roditelji najteže popuštaju. Dete će birati knjige koje nama izgledaju plitko: serijale sa istim zapletom u dvadeset nastavaka, enciklopedije o ajkulama, stripove, knjige po crtanim filmovima. Pustite ga. Čitalački ukus se gradi kao i svaki drugi, kroz količinu, a deca koja progutaju dvadeset lakih knjiga obično sama požele dvadeset prvu koja je malo drugačija. Vaša vredna, pažljivo odabrana knjiga može da stoji na polici i čeka. Ponekad dočeka.

Uz slobodu izbora ide i sloboda odustajanja. Odrasli ostavljaju knjige koje im se ne dopadnu i niko ih zbog toga ne proziva. Dete koje mora da završi svaku započetu knjigu brzo nauči da je najsigurnije ne započinjati nijednu. Lektira je, naravno, druga priča i ona ima svoja pravila, ali neka onda bar sve ostalo bude bez pravila.

Četvrti uslov je vreme koje nije ničim zauzeto. Dete koje od škole ide na engleski, sa engleskog na trening, a posle treninga radi domaći, uveče nema snage ni za šta osim za ekran, i teško mu je to zameriti. Čitanje traži malo dosade. Polusatna praznina posle večere, u kojoj su ekrani ugašeni za sve u kući, uključujući i roditelje, uradiće više od svake nagrade. Ne morate reći „sad se čita“. Dovoljno je da knjiga bude nadohvat ruke, a da ništa zanimljivije ne svetli.

Kad smo kod nagrada: budite s njima oprezni. Sličica za svaku pročitanu knjigu ili sat igrice za dvadeset strana deluju u prvi mah, ali poruka koja ostane ista je kao kod naredbe, da je čitanje posao koji neko mora da plati. Ima porodica kojima takav dogovor pomogne da se navika pokrene, i u redu je ako je privremen. Samo neka najvrednija nagrada za pročitanu knjigu bude razgovor o njoj i odlazak po sledeću.

Još nešto se tiho podrazumeva, a ne bi smelo: detetu koje čita s naporom čitanje ne može biti zadovoljstvo. Ako dete uporno izbegava knjigu, proverite prvo da li mu je tehnika čitanja dovoljno laka. Nekad iza „mrzi me“ stoji „teško mi je“, i tada pomoć treba tražiti kod učitelja ili logopeda, a ne u novim knjigama.

Ostalo su sitnice koje se sabiraju. Članska karta biblioteke na detetovo ime. Knjiga u torbi kad se ide kod zubara. Lampa pored kreveta i prećutna dozvola da svetlo gori još petnaest minuta ako se čita. Poklon-knjiga sa posvetom za rođendan, pored igračke, a ne umesto nje. Pitanje „šta se sad dešava u tvojoj knjizi“ postavljeno iz radoznalosti, a ne radi kontrole.

I strpljenje, najviše strpljenja. Neka deca postanu čitaoci u drugom razredu, neka u sedmom, kad im u ruke dopadne prava knjiga u pravom trenutku. Neka nikad ne postanu strastveni čitaoci, a ipak izrastu u radoznale i pismene ljude. Naš posao je da vrata držimo otvorena i da pred njima ne stojimo sa štopericom.