A zašto? O dečjim pitanjima i našim odgovorima

Ko je proveo dan sa četvorogodišnjakom zna da reč „zašto“ može da se izgovori i dvesta puta pre ručka. Niko to nije brojao, ali tako deluje. Skupili smo pitanja koja roditelji najčešće imaju o toj fazi i pokušali da odgovorimo kraće nego što deca pitaju.

Zašto deca toliko pitaju „zašto“?

Zato što su otkrila da stvari imaju uzroke i da odrasli te uzroke znaju. Period upornog zapitkivanja okvirno počinje oko treće godine i najjači je u predškolskom dobu, mada se kod neke dece javi ranije ili kasnije. Pitanje je detetu alat za dve stvari odjednom: za saznavanje sveta i za održavanje razgovora. Ovo drugo se često previdi. Ponekad „a zašto“ znači samo „pričaj mi još“.

Kakve to veze ima sa jezikom?

Velike. Svaki pristojan odgovor na „zašto“ sadrži zato što, jer, da bi, ako... onda. To su složene rečenice koje dete na drugi način retko čuje u tolikoj količini. Uz njih stižu i nove reči, jer je teško objasniti kišu bez oblaka i pare. Dete koje dobija odgovore vremenom i samo počinje da objašnjava, a to je veština na kojoj počiva pola škole.

Moram li da odgovorim na svako?

Ne morate, i ne možete. Postoje trenuci kada vozite, kuvate ili ste jednostavno iscrpljeni. Pošteno je reći: „To je dobro pitanje, a ja sad ne mogu da mislim. Podseti me za večerom.“ I onda se zaista vratiti na njega. Ono što vredi izbegavati kao naviku jesu odgovori koji pitanje ućutkuju: „Zato.“ „Tako je.“ „Ne pitaj toliko.“ Dete iz njih ne nauči ništa o nebu, ali nauči ponešto o tome da li se pitanja isplate.

Koliko dugačak treba da bude odgovor?

Kraći nego što mislite. Jedna do dve rečenice, na nivou koji dete može da razume. „Zašto pada kiša?“ „Zato što se u oblacima skupi mnogo sitnih kapljica, pa kad postanu teške, padnu.“ Ako ga zanima više, pitaće dalje. Ako mu održite predavanje o kruženju vode u prirodi, do isparavanja će već otići da se igra.

Šta ako ne znam odgovor?

Recite: „Ne znam. Hajde da saznamo.“ To je jedna od najkorisnijih rečenica koje dete može da čuje od odraslog. Pokazuje da neznanje nije sramota i da se do odgovora dolazi: u enciklopediji, u knjizi o životinjama, pitanjem dedi koji zna sve o motorima. Izmišljen odgovor izrečen sigurnim glasom gora je opcija, jer deca pamte bolje nego što bismo voleli.

Šta sa lancem koji nema kraj?

„Zašto moram da obučem jaknu?“ „Zato što je hladno.“ „A zašto je hladno?“ „Zato što je zima.“ „A zašto je zima?“ Posle petog kruga imate dve mogućnosti. Prva je da uzvratite pitanjem: „Šta ti misliš, zašto je zimi hladnije?“ Deca često imaju teoriju, nekad tačnu, nekad čarobno pogrešnu, i u oba slučaja govore u celim rečenicama, što i jeste cilj. Druga je da prepoznate kada lanac više nije radoznalost nego odlaganje oblačenja. Tada je sasvim u redu reći: „O zimi ćemo usput. Sad jakna.“

Zašto isto pitanje postavlja po deseti put?

Iz više razloga. Možda odgovor nije razumelo, pa vredi probati drugim rečima ili primerom. Možda mu se odgovor dopada i želi da ga čuje ponovo, kao omiljenu priču. Možda proverava da li je odgovor uvek isti, jer mu to daje sigurnost. A možda ga zanima nešto drugo, a nema reči da to pita. Okrenite uloge: „Ti meni sad objasni zašto ptice lete na jug.“ Iz njegovog objašnjenja videćete šta je shvatilo i gde je rupa.

Moje dete ide u školu i više ništa ne pita. Da li je to u redu?

Zapitkivanje se sa uzrastom prirodno proređuje i menja oblik. Ipak, ako je radoznalo dete naglo utihnulo, vredi se zapitati da li je negde naučilo da su pitanja znak neznanja ili da smetaju. Školarcu možete vratiti naviku tako što ćete i sami pitati naglas („Baš me zanima zašto je more slano“) i tako što ćete na njegovo pitanje iz domaćeg reagovati sa interesovanjem, a ne sa „pa to ste učili“. Posebnu pažnju zaslužuje dete koje ni kao predškolac nije postavljalo pitanja ili ih postavlja vrlo retko i jednostavno; to je dobro pomenuti pedijatru ili logopedu, bez panike, kao jedan od podataka o jezičkom razvoju.

I na kraju, ono pitanje sa početka. Nebo je plavo zato što se sunčeva svetlost u vazduhu rasipa, a plava boja se rasipa najviše, pa je vidimo svuda oko nas. Za četvorogodišnjaka sasvim dovoljno. Za sledeće „a zašto“ snađite se sami.