Kasni li moje dete u jezičkom razvoju? Znaci po uzrastu i kome se obratiti

Deca ne usvajaju jezik po istom rasporedu. Jedno sa godinu i po dana govori u rečenicama, drugo u istom uzrastu ima desetak reči, a oba mogu biti sasvim u granicama očekivanog. Zato su roditelji često u nedoumici: da li je ovo što vidim samo sporiji tempo ili razlog da nekoga pitam?

Ovaj tekst ne može da odgovori na to pitanje za vaše dete. Može da vam pomogne da znate šta da posmatrate, šta se smatra razlogom za proveru i kome se u Srbiji obratiti. Uzrasti koji se navode su okvirni. Navedeni su kao putokazi, ne kao rokovi.

Prvo, dva pojma koja se mešaju

Govor je način na koji izgovaramo glasove i reči. Jezik je ono što stoji iza toga: koliko reči dete razume i koristi, kako ih slaže u rečenice, da li razume šta mu se kaže i da li ume da prenese šta misli. Dete može da ne izgovara R, a da ima odličan jezik. Može i da izgovara sve glasove čisto, a da ima oskudan rečnik i da ne razume složenija uputstva. Ovde govorimo o ovom drugom.

Važna je i razlika između razumevanja i izražavanja. Dete koje malo govori, ali sve razume, pokazuje prstom, donosi šta mu tražite i trudi se da komunicira, u drugačijem je položaju od deteta koje i slabo razume. Teškoće u razumevanju uvek zaslužuju bržu proveru.

Putokazi po uzrastu

Oko prve godine

Dete se odaziva na ime, okreće se prema zvuku, brblja u slogovima („ba-ba“, „ma-ma“), koristi gestove: pokazuje prstom, maše, pruža ruke. Razume nekoliko čestih reči i jednostavne zahteve uz gest („daj“). Prve reči sa značenjem obično se javljaju oko prvog rođendana, nekad koji mesec kasnije.

Razlog za razgovor sa pedijatrom: dete ne brblja, ne pokazuje prstom, ne reaguje na ime ili na zvukove, ne uspostavlja pogled.

Oko 18 meseci

Rečnik polako raste, dete razume mnogo više nego što ume da kaže, pokazuje delove tela ili poznate predmete kada ih imenujete, izvršava jednostavne naloge bez gesta („donesi loptu“).

Razlog za proveru: nema nijednu reč sa značenjem, ne razume jednostavne naloge, ne pokušava da komunicira ni gestom.

Oko druge godine

Većina dece koristi nekoliko desetina reči i počinje da ih spaja po dve: „mama daj“, „još soka“, „tata ode“. Imenuje poznate predmete na slikama.

Razlog za proveru: dete koristi svega nekoliko reči, ne spaja dve reči, uglavnom ponavlja ono što čuje umesto da samo nešto kaže, ne razume jednostavna pitanja.

Oko treće godine

Rečenice od tri i više reči, pitanja „šta“ i „gde“, kasnije i „zašto“. Dete priča o onome što radi, razume naloge od dva koraka. Govor još nije čist, ali ga ukućani razumeju, a u velikoj meri i ljudi van porodice.

Razlog za proveru: ne govori u rečenicama, okolina ga uglavnom ne razume, ne postavlja pitanja, ne zanima ga razgovor ni igra sa drugima.

Od četvrte do šeste godine

Dete priča šta mu se dogodilo tako da slušalac može da prati, koristi složene rečenice (sa jer, kad, da), prepričava kratku priču, razume pojmove za prostor, vreme i količinu. Gramatika se ustaljuje: padeži, rod i broj su pred polazak u školu uglavnom tačni, uz poneku grešku.

Razlog za proveru: vrlo kratke rečenice, upadljivo siromašan rečnik za uzrast, česte gramatičke greške koje ne prolaze (mešanje roda, padeža, izostavljanje predloga), dete ne ume da ispriča jednostavan događaj, teško prati priču ili uputstva u vrtiću.

U bilo kom uzrastu

Odmah se javite pedijatru ako dete izgubi ono što je već umelo: prestane da koristi reči koje je imalo, prestane da se odaziva ili da komunicira. Nazadovanje se ne čeka.

A kod školarca?

Blaže jezičke teškoće ponekad prođu neopaženo do škole, jer se dete u svakodnevnom razgovoru sasvim dobro snalazi. U učionici se zahtevi menjaju, pa se pojavi sledeće:

• teško razume duža uputstva i tekstualne zadatke;
• prepričava nepovezano, preskače delove, ne nalazi reči („ono... ovaj... ta stvar“);
• piše vrlo kratke sastave sa prostim rečenicama;
• teško uči nove pojmove i definicije, brzo ih zaboravlja;
• ne razume šale, prenesena značenja i poslovice primerene uzrastu;
• izbegava da odgovara usmeno iako gradivo zna.

Nijedan od ovih znakova sam za sebe ne znači poremećaj. Više njih zajedno, tokom dužeg vremena, dobar su razlog za procenu.

Tri rečenice koje odlažu pomoć

„Dečaci kasnije progovaraju.“ Razlike između dečaka i devojčica u proseku postoje, ali su male. Pol nije objašnjenje za dvogodišnjaka koji ne govori.

„Zbunjuju ga dva jezika.“ Odrastanje uz dva jezika samo po sebi ne izaziva jezički poremećaj. Dvojezično dete može u svakom jeziku pojedinačno imati manje reči, ali ako teškoće postoje, vide se u oba jezika i treba ih proveriti.

„Sve razume, samo je lenj da priča.“ Deca nisu lenja za govor. Ako dete ne govori, a moglo bi, nešto mu to otežava, i vredi otkriti šta.

Tačno je da jedan deo dece koja kasnije progovore sustigne vršnjake bez ikakve pomoći. Unapred se, međutim, ne može znati koje će dete sustići, a koje neće. Zato je procena razumniji izbor od čekanja: ako je sve u redu, dobili ste potvrdu; ako nije, dobili ste vreme.

Kome se obratiti i kojim redom

1. Izabrani pedijatar. Recite šta ste primetili, sa primerima. Pedijatar prati celokupan razvoj i daje uput za dalje.
2. Provera sluha. Kod svake sumnje na kašnjenje u govoru i jeziku sluh treba proveriti, čak i ako vam se čini da dete dobro čuje. Česte upale uha i tečnost iza bubne opne mogu da priguše sluh taman toliko da govor trpi.
3. Razvojno savetovalište pri domu zdravlja. Tu se, zavisno od ustanove, nalaze logoped, psiholog i drugi stručnjaci koji procenjuju razvoj male dece.
4. Logoped. Procenjuje razumevanje i izražavanje, rečnik, gramatiku i pripovedanje, i predlaže plan rada ako je potreban. Logopedi rade u domovima zdravlja, specijalizovanim ustanovama i privatno.
5. Vrtić i škola. Vaspitači i učitelji dete vide među vršnjacima i njihova zapažanja su dragocena. Stručna služba škole (pedagog, psiholog, negde i logoped) može da predloži prilagođavanja u nastavi i dodatnu podršku.

Na pregled ponesite beleške: nekoliko rečenica koje dete tipično kaže, šta razume, šta vas brine i otkad. Kratak snimak deteta u igri takođe pomaže, jer deca u ordinaciji često zaćute.

Šta možete sami, dok čekate termin

• Razgovarajte licem u lice, u visini detetovih očiju, sa ugašenim televizorom u pozadini.
• Opisujte ono što radite i ono što dete radi, kratkim rečenicama: „Sipam vodu. Ti guraš auto.“
• Proširite ono što dete kaže. Na „auto“ odgovorite „Da, crveni auto ide“.
• Ostavite pauzu. Posle pitanja sačekajte nekoliko sekundi; deci kojoj jezik ide teže treba više vremena za odgovor.
• Čitajte slikovnice svakog dana i razgovarajte o slikama.
• Ograničite vreme pred ekranom, naročito kod dece do tri godine. Ekran govori, ali ne sluša i ne odgovara.
• Ne tražite „reci, reci“. Prisilno ponavljanje stvara otpor. Ponudite reč i nastavite igru.

Ovo su dobre navike za svako dete i ne zamenjuju stručnu procenu. Ako vas nešto brine, ne morate čekati da neko drugi potvrdi vašu brigu. Roditeljski utisak da „nešto nije kako treba“ dovoljan je razlog da zakažete razgovor sa pedijatrom.