Čita samo, pa mu više ne čitamo? Ne tako brzo

Postoji trenutak, obično negde u prvom razredu, kada se u kući donese prećutna odluka: dete je naučilo da čita, pa mu više ne čitamo. Odluka deluje razumno, čak i pedagoški. Iza nje ipak stoji nekoliko pogrešnih pretpostavki o tome čemu čitanje naglas zapravo služi. Evo pet najčešćih.

Zabluda 1: „Čitamo mu da bi naučio da čita, a to je sad naučio“

Čitanje naglas nikada nije bilo obuka iz čitanja. Ono je pre svega izvor jezika. Pisani tekst koristi reči i rečenice kakve se u svakodnevnom govoru retko čuju: niko za doručkom ne kaže „sunce se pomaljalo iza brda“ niti „uprkos umoru, nastavio je put“. Dete koje sluša knjige upoznaje taj drugi, knjiški sloj jezika mnogo pre nego što bi do njega stiglo samo.

Tu je i prosta računica. Prvak sam može da pročita tekstove od nekoliko kratkih rečenica, a slušajući razume cele romane za decu. Godinama je ono što dete razume na sluh daleko ispred onoga što može samo da pročita. Ako prestanemo da mu čitamo, ostavljamo ga na tekstovima koji su jezički siromašniji od njegovog uma.

Zabluda 2: „Ako mu ja čitam, neće hteti samo“

Strah je razumljiv, ali u praksi obično bude obrnuto. Dete kojem je neko pročitao prvo poglavlje uzbudljive knjige ima razlog da uzme drugo. Dete koje knjigu poznaje samo kao zadatak iz čitanke taj razlog nema. Samostalno čitanje je u početku naporno, sporo i troši svu pažnju na slova, pa za uživanje u priči ostane malo. Čitanje naglas čuva vezu sa onim zbog čega se uopšte čita.

Lep kompromis je čitanje na smenu: stranu vi, pasus dete. Ili vi čitate uveče knjigu koja je za njega još preteška, a ono preko dana čita svoju, lakšu. Jedno ne isključuje drugo.

Zabluda 3: „Dobro čitanje znači čitati bez prekidanja“

Ima roditelja koji pročitaju poglavlje u jednom dahu, zaklope knjigu i ugase svetlo. Ima i onih koji posle svake strane proveravaju: „Kako se zvao pas? Šta je rekao deda?“ Ni jedno ni drugo ne koristi ono najvrednije, a to je razgovor o priči.

Zastanite kod reči koju dete verovatno ne zna i objasnite je u pola rečenice. Pitajte ponekad šta misli da će se dogoditi, ili zašto je junak slagao. Povežite sa njegovim životom: „Sećaš se kad si se ti onako uplašio na moru?“ To nisu pitanja sa tačnim odgovorom i ne treba da ih bude mnogo, dva-tri po večeri. Kroz njih dete uči da tekst znači nešto više od niza događaja, a to je razumevanje koje će se od njega tražiti na svakom času srpskog do osmog razreda.

Zabluda 4: „Stoti put ista knjiga je gubljenje vremena“

Roditelju jeste dosadno. Detetu nije, i ima dobar razlog. Pri prvom slušanju prati šta se dešava. Pri trećem počinje da hvata reči koje su mu promakle. Pri desetom zna rečenice unapred i dovršava ih umesto vas, što znači da ih je usvojilo. Ponavljanje je način na koji se nove reči i rečenični obrasci sležu.

Zato omiljenu knjigu ne treba sakrivati. Možete je osvežiti: zastanite pred kraj rečenice da je dete dovrši, pogrešite namerno pa neka vas ispravi, pitajte šta bi bilo da je priča krenula drugim putem. Uz to nudite i nove naslove, bez pritiska.

Zabluda 5: „Audio-priča ili crtani film rade isti posao“

Snimljena priča je sasvim pristojna stvar za vožnju ili za popodne kad ste zauzeti. Samo, snimak ne primećuje da je dete nabralo obrve kod nepoznate reči. Ne zastaje, ne vraća se, ne odgovara na pitanje „a zašto je on to uradio“ i ne prilagođava brzinu. Živi čitalac sve to radi i ne primećujući. Crtani film, pak, slikom kaže ono što bi u knjizi moralo da se kaže rečima, pa jeziku ostaje manje posla.

Snimak, dakle, može biti dodatak. Zamena teško.

Do kada čitati?

Dokle god dete hoće da sluša. Mnoga deca u trećem i četvrtom razredu i dalje uživaju u večernjem čitanju, naročito ako su knjige prave: avanturistički romani, duhovite priče, knjige u nastavcima. Neka porodice nastave i kasnije, pa lektiru za peti razred čitaju zajedno, poglavlje po poglavlje.

Ne treba vam glumački dar ni pola sata dnevno. Deset do petnaest minuta, većinu večeri, glasom kojim inače govorite. Ako posle čitanja dete postavi pitanje na koje ne znate odgovor, sve radite kako treba.