„Zemlja zove Luku“: o detetu koje sanjari na času

Treći čas, matematika. Učiteljica na tabli crta duž i objašnjava kako se meri lenjirom. Dvadeset troje dece gleda u tablu. Luka gleda u goluba koji šeta po simsu. Golub ima jedno belo pero u krilu, i Luka razmišlja da li je to od rođenja ili mu je izraslo kasnije, i da li golubovi uopšte znaju kako izgledaju. Kad ponovo pogleda u tablu, na njoj su već tri duži i neki brojevi, svi nešto pišu, a on ne zna šta.

Luka je izmišljen, ali ga svaki učitelj prepoznaje. Takvo dete u odeljenju lako promakne jer ne pravi nikakav nered. U svesci mu ostaju napola prepisani zadaci, a na roditeljskom sastanku se o njemu kaže: „Dobar je, samo je nekako odsutan.“

Sanjarenje samo po sebi nije mana

Svi ljudi dobar deo budnog vremena provedu u mislima koje nemaju veze sa onim što trenutno rade. Kod dece je to još izraženije, jer im je unutrašnji svet živ, a sposobnost da pažnju namerno vrate tek se razvija. Lutanje misli ima i svoju korisnu stranu: tada se smišljaju priče, povezuju stvari koje naizgled nemaju veze, prerađuje ono što se desilo. Mnoga deca koja sanjare bogato se igraju, lepo crtaju, postavljaju neobična pitanja.

Problem nastaje kada sanjarenje redovno pada baš u trenutke kad se objašnjava nešto novo, pa u znanju ostaju rupe. Onda se krug zatvara: dete ne razume sledeću lekciju, čas mu postaje nerazumljiv i dosadan, i odluta još lakše.

Zašto baš tada odluta

Vredi malo istražiti pre nego što se bilo šta preduzme. Najčešći razlozi su prilično obični.

• Prelako mu je. Dete koje je shvatilo iz prve dok učiteljica objašnjava treći put nema šta da radi, pa ode u svoje misli.
• Preteško mu je. Izgubilo je nit pre dve nedelje i više ne pokušava da je uhvati.
• Umorno je. Posle kratke noći ili na petom času sanjare i najpažljiviji.
• Nešto ga muči. Svađa sa drugom, prinova u porodici, selidba, bolest bake. Briga zauzme prostor u glavi i ne pita koji je čas.
• Dugo slušanje mu ne leži. Neka deca prate mnogo bolje kad imaju šta da gledaju ili rade rukama.

Ponekad pomaže da jednostavno pitate, ali ne „zašto ne paziš“, jer na to dete nema odgovor. Pitajte: „O čemu si danas razmišljao na času?“ Ako pitate sa iskrenom radoznalošću, bez prizvuka prekora, saznaćete mnogo, i o razlogu i o detetu.

Šta možete kod kuće

Naučite ga da se „uhvati“. Dete ne može da spreči da mu misli odlutaju, ali može da nauči da to primeti. Dogovorite se da je cilj samo to: kad shvati da je otišlo, kaže sebi „evo me, vraćam se“ i pogleda u tablu ili u svesku. Bez ljutnje na sebe. Svako takvo vraćanje je mala vežba pažnje, pa i dan sa deset vraćanja treba računati u uspeh.

Dajte sanjarenju mesto. Dete koje ima vreme u danu kad sme slobodno da mašta (u šetnji, u kadi, pred spavanje, dok crta) lakše prihvata da čas nije to vreme. Raspored popunjen od jutra do mraka ne ostavlja takvo mesto, pa ga mašta sama nađe, obično na matematici.

Vežbajte slušanje u malim dozama. Čitajte mu naglas i povremeno zastanite sa pitanjem šta misli da će se desiti dalje. Prepričavanje kratke priče ili uputstva u dva-tri koraka takođe pomaže. Za samostalan rad mogu poslužiti i vežbe za pažnju.

Zakrpite rupe. Ako se pokaže da je gradivo pobeglo, nadoknadite ga mirno, deo po deo. Čim dete ponovo razume o čemu se na času govori, ima razlog da ostane prisutno.

Šta dogovoriti sa učiteljicom

Učiteljice po pravilu rado sarađuju kad im se roditelj obrati sa pitanjem, a ne sa zamerkom. Nekoliko stvari koje se lako uvode:

• mesto u prvim klupama, dalje od prozora, tako da učiteljica u prolazu može da ga dotakne po ramenu ili kucne po klupi
• dogovoren znak za povratak koji ostatak odeljenja ne primećuje, umesto prozivke pred svima
• pitanje upućeno njemu ubrzo nakon početka objašnjavanja, dok je još tu
• kratak zadatak za ruke: da zapiše naslov, podvuče, nacrta ono o čemu se govori
• za dete kome je prelako, dodatni zadatak koji ga zaista zaposli

Nadimke poput „naš sanjar“ ili „zemlja zove Luku“ bolje je izbegavati, koliko god bili dobronamerni. Deca ih brzo prihvate kao opis sebe i počnu da im odgovaraju.

Kada to više nije samo sanjarenje

Ako je dete odsutno u većini situacija, i u školi i kod kuće, već duže vreme, ako uz to redovno gubi stvari, zaboravlja šta mu je rečeno i ne završava započeto, razgovarajte sa školskim psihologom ili pedagogom. Postoji oblik teškoća sa pažnjom bez izraženog nemira koji se, baš zato što dete nikome ne smeta, kasno primeti. Da li je o tome reč može da proceni samo stručnjak.

Pedijatru se javite ako primetite nešto drugačije: kratka „isključenja“ od nekoliko sekundi u kojima dete zastane usred rečenice ili pokreta, zagleda se u prazno, ne reaguje ni na ime ni na dodir, a zatim nastavi kao da se ništa nije desilo i ne seća se prekida. To ne liči na obično sanjarenje, iz kog se dete prene čim ga pozovete, i treba ga proveriti.

U najvećem broju slučajeva, ipak, iza pogleda kroz prozor stoji samo dete sa bujnom maštom kome treba malo pomoći da nauči kad je vreme za goluba, a kad za lenjir.