Dobro vidi, a ne snalazi se na papiru. Vid i vizuelno opažanje nisu isto

Kada dete sporo čita, preskače redove ili teško prepisuje, roditelji obično idu jednim od dva puta: ili odmah zaključe da „ne vidi dobro“, ili vid uopšte ne dovedu u pitanje jer je dete „prošlo sistematski“. Oba puta mogu da promaše. Vid i vizuelno opažanje su dve različite stvari, proveravaju ih različiti stručnjaci, i redosled provere je važan.

Ukratko o razlici

Vid je ono što rade oči: oštrina slike na daljinu i blizinu, saradnja dva oka, prilagođavanje pogleda, pokreti očiju pri praćenju reda. Njime se bave očni lekar (oftalmolog) i, kod problema sa položajem i saradnjom očiju, ortoptičar.

Vizuelno opažanje je ono što mozak radi sa slikom koju dobije: razlikuje slične oblike, izdvaja bitno iz pozadine, pamti viđeno, procenjuje položaj i razmak. Njega procenjuju psiholozi i defektolozi, posebnim zadacima koji nemaju veze sa tablicom slova u ordinaciji.

Pravilo je jednostavno: prvo se proverava vid. Nema smisla procenjivati kako mozak tumači sliku dok ne znamo da je slika koja do njega stiže dobra.

Lista A: znaci koji vode kod očnog lekara

Deca se retko žale da loše vide, jer nemaju sa čim da uporede. Zato se gleda ponašanje. Zakažite pregled ako primetite nešto od sledećeg:

• žmirka ili nabira čelo kad gleda u daljinu (tabla, televizor, natpisi);
• prilazi sasvim blizu ekranu ili drži knjigu neobično blizu lica;
• pri čitanju ili crtanju zatvara ili pokriva jedno oko;
• naginje ili okreće glavu uvek na istu stranu da bi nešto pogledalo;
• jedno oko povremeno „beži“ ka unutra ili ka spolja, naročito kad je dete umorno;
• često trlja oči, trepće, oči su mu crvene ili suze posle čitanja;
• žali se na glavobolju posle škole ili domaćeg, na mutna ili dupla slova;
• kaže da mu slova „skaču“, „plivaju“ ili se spajaju;
• vidno se brže umara pri radu na blizinu nego pri drugim aktivnostima;
• u porodici ima nošenja naočara od detinjstva, razrokosti ili slabovidosti.

Pregled kod očnog lekara traži se preko pedijatra ili direktno, zavisno od ustanove. Recite lekaru konkretno šta ste primetili i u kojim situacijama, jer mu to pomaže da zna šta da gleda.

Lista B: znaci koji upućuju na vizuelno opažanje

Ova lista ima smisla tek ako je nalaz očnog lekara uredan ili ako dete nosi odgovarajuće naočare, a teškoće ostaju:

• i posle dužeg vežbanja meša slova i cifre sličnog oblika;
• teško nalazi zadatu reč na strani, podatak u tabeli, predmet na pretrpanoj polici;
• ne prepoznaje poznato slovo ili reč u drugačijem fontu ili rukopisu;
• precrtavanje jednostavnih oblika (kvadrat, trougao, romb) ispada mu znatno lošije nego vršnjacima;
• ne ume da proceni prostor na papiru: reči zbijene ili razvučene, red koji beži, cifre u pogrešnim kolonama;
• slagalice, kocke po uzoru i „pronađi razlike“ izbegava ili ga brzo frustriraju;
• teško pamti ono što je video (redosled slika, izgled reči), dok ono što čuje pamti dobro;
• nespretno je u igrama sa loptom, sečenju makazama, vezivanju pertli.

Sa ovakvim zapažanjima idite najpre učiteljici, pa stručnoj službi škole. Pedagog ili psiholog mogu uraditi prvu procenu ili vas uputiti dalje, a put vodi i preko pedijatra do razvojnog savetovališta pri domu zdravlja.

Šta sistematski pregled pokrije, a šta ne

Na sistematskom pregledu pred upis u školu detetu se proverava oštrina vida, i to je dragocen filter. Ipak, to je kratka provera, najčešće samo vida na daljinu. Ona ne mora da otkrije dalekovidost koju dete naprezanjem „pokriva“, niti probleme u saradnji očiju koji se jave tek pri dužem čitanju. Uz to, vid se u školskom uzrastu menja; kratkovidost se često razvije baš u godinama kada dete raste, pa nalaz iz predškolske godine ne važi doveka.

Ako dete pokazuje znake sa liste A, uredan sistematski od pre dve godine nije razlog da se pregled preskoči.

Kada se liste preklapaju

U praksi se često javi ponešto sa obe liste, a u priču se umešaju i pažnja, umor ili jezičke teškoće. Dete koje se gubi u tekstu može imati problem sa pokretima očiju, sa izdvajanjem figure od pozadine, sa pažnjom, ili jednostavno još ne čita dovoljno tečno. Roditelj ne treba da presuđuje šta je od toga. Njegov posao je da tačno opiše šta vidi i da krene redom:

1. Zapišite šta ste primetili, kada i koliko često (nedelju-dve beležaka vredi više od utiska).
2. Razgovarajte sa učiteljicom: da li isto vidi u školi?
3. Očni lekar, da se isključi ili ispravi problem vida.
4. Ako teškoće ostanu: stručna služba škole ili razvojno savetovalište, radi procene opažanja, pažnje i veština čitanja i pisanja.

Naočare ne rešavaju sve, vežbe ne zamenjuju naočare

Dve tihe zamke za kraj. Prva: dete dobije naočare, a roditelji očekuju da će preko noći nestati i teškoće sa prepisivanjem. Ako je deo problema bio u opažanju ili navikama, ostaće i trebaće mu vežbanje. Druga, opasnija: dete se mesecima muči sa radnim listovima za „vizuelnu percepciju“, a u stvari mu treba dioptrija. Zato redosled sa početka teksta nije formalnost.

Kada je vid proveren, opažanje se sasvim lepo podstiče i kod kuće, igrama i kratkim zadacima kakve ćete naći među vežbama za vizuelno opažanje.