Testiranje za upis u prvi razred: kako izgleda i treba li se spremati

Svakog proleća budući prvaci odlaze na razgovor kod školskog psihologa ili pedagoga. Oko tog susreta kruži mnogo poluinformacija, od priča da se „pada“ do spiskova pitanja koji se dele po roditeljskim grupama. Ovde su odgovori, redom kojim pitanja obično stižu.

Ko i kada ide na testiranje?

U prvi razred upisuje se dete koje do početka školske godine ima najmanje šest i po, a najviše sedam i po godina. Upis i ispitivanje dece po pravilu se obavljaju tokom proleća, najčešće u aprilu i maju. Termin se poslednjih godina zakazuje elektronski, preko portala eUprava, ili neposredno u školi. Tačne datume i način zakazivanja za tekuću godinu objavljuju škola i ministarstvo prosvete, pa ih tamo i proverite.

Ko ispituje dete?

Psiholog ili pedagog škole, ponekad oboje. To su ljudi koji svake godine razgovaraju sa desetinama šestogodišnjaka i dobro znaju kako izgleda dete koje je uplašeno, umorno ili se prosto tog dana ne oseća pričljivo.

Da li dete može da „padne“?

Ne. Za dete koje je stasalo za školu po godinama, ispitivanje nije prijemni ispit i ne odlučuje o tome hoće li biti upisano. Rezultat se ne pretvara u ocenu i ne prati dete kroz školovanje.

Izuzetak su mlađa deca, ona koja do početka školske godine pune između šest i šest i po godina. Njih roditelj može da upiše ranije, ali tek pošto škola proveri spremnost i proceni da je raniji polazak u interesu deteta.

Čemu onda služi?

Škola želi da upozna dete pre septembra. Na osnovu ispitivanja stručna služba pravi ujednačena odeljenja, tako da u svakom bude dece različitih interesovanja i različitog tempa. Učiteljica unapred sazna kome će trebati više vremena za privikavanje, kome dodatni izazov, a kome podrška u govoru ili motorici. Za vas je to prilika da čujete mišljenje stručnjaka koji je dete video svežim očima.

Kako izgleda sam razgovor?

Traje okvirno od dvadesetak minuta do pola sata, uz razlike od škole do škole. Mnoge škole koriste standardizovan test za buduće prvake, uz slobodan razgovor. Dete obično sedi za stolom sa psihologom ili pedagogom, a zadaci liče na ono što je radilo u vrtiću.

Šta se najčešće pita?

Bez namere da nabrajamo tačna pitanja, evo vrsta zadataka koje dete može da očekuje:

• razgovor o sebi: kako se zove, koliko ima godina, sa kim živi, gde stanuje, šta voli da se igra,
• opšta obaveštenost: dani u nedelji, godišnja doba, životinje, zanimanja,
• crtanje, često ljudske figure, i precrtavanje jednostavnih oblika,
• brojanje predmeta i poređenje: gde ima više, šta je duže, šta je teže,
• uočavanje sličnosti i razlika, uljeza u nizu, nastavljanje niza,
• ponavljanje rečenice ili kratkog niza reči i brojeva,
• pričanje po slici ili slaganje slika u priču,
• prepoznavanje boja, oblika i odnosa u prostoru.

Ako dete zna slova, verovatno će ga pitati i to, ali neznanje slova ne smatra se nedostatkom.

Da li roditelj prisustvuje?

Zavisi od škole. Negde roditelj čeka u hodniku, negde sedi u istoj prostoriji, po strani. Ako ostanete unutra, najteži deo je da ćutite: bez došaptavanja, bez „ma znaš to, radili smo“. Stručnjak iz dečjeg „ne znam“ sazna podjednako mnogo kao iz tačnog odgovora. Često se i roditelju postavi nekoliko pitanja, o razvoju deteta, zdravlju, vrtiću i navikama.

Kako da pripremim dete?

Recite mu istinu, kratko i vedro: „Idemo da vidimo tvoju školu. Jedna teta ili čika će malo da priča sa tobom, da nešto nacrtate i da te upozna.“ Dan pre neka legne na vreme, a tog jutra neka doručkuje. Ako ima birane odeće koju voli, neka je obuče. I to je cela priprema.

A da uvežbamo pitanja unapred?

Bolje ne, iz tri razloga. Prvo, uvežbano dete daje sliku koja ne odgovara stvarnosti, pa škola dobija pogrešne podatke baš o onome o čemu bi trebalo da brine. Drugo, deca brzo osete da je nešto važno ako ih danima ispitujemo, i na razgovor dođu uplašena. Treće, iskusan psiholog obično prepozna naučene odgovore i jednostavno postavi pitanje drugačije.

Iz istog razloga izbegavajte rečenice kao što su „moraš sve da znaš“ ili „pazi da se ne obrukaš“. Obećanje nagrade za dobar rezultat spada u isti koš.

Šta ako dete zaćuti, zaplače ili neće da sarađuje?

Dešava se svake godine i nije sramota. Stručnjaci tada obično daju detetu vremena, promene zadatak ili predlože drugi termin. Nemojte ga grditi ni izvinjavati se umesto njega pred njim. Na putu kući dovoljno je reći da je nova mesta teško odmah zavoleti i da ćete doći ponovo.

Šta ako mislim da moje dete nije spremno za školu?

Recite to otvoreno na samom razgovoru, uz konkretne primere onoga što vas brine. Odlaganje polaska za godinu dana kod nas je izuzetak, o njemu ne odlučuju roditelj ni škola na osnovu jednog razgovora, a postupak uključuje mišljenje lekara i nadležne komisije. Mnogo češće rešenje je da dete krene sa vršnjacima, uz podršku koju škola planira unapred. Za decu kojoj je potrebna dodatna podrška škola može da prilagodi način rada.

Ako su vam posle razgovora preporučili logopeda ili drugog stručnjaka, shvatite to kao dobru vest stiglu na vreme. Do septembra ima nekoliko meseci, a to je u razvoju šestogodišnjaka dug period.

Na kraju, pitanje koje deca postave čim izađu iz kancelarije: „Jesam li bio dobar?“ Odgovor koji im najviše znači ne tiče se tačnih odgovora. Recite mu da ste ponosni što je ušlo, sedelo i pričalo sa nekim koga je videlo prvi put.