Samopouzdanje se ne može pokloniti

Roditeljske brige oko samopouzdanja obično počinju istim opisom: dete je bistro, kod kuće sve zna, a pred tablom se ukoči, pred novim zadatkom odustane pre nego što pokuša, za svaku sitnicu pita „je l' dobro ovako“. Roditelji uz to obično dodaju da ga stalno hvale. I baš tu vredi zastati.

Dugo se verovalo da se samopouzdanje gradi tako što detetu često govorimo koliko vredi. Zato su „bravo“, „genije“ i „ti si najbolji“ postali nešto kao vitamini koji se dele uz doručak. Deca, međutim, nisu naivna. Sedmogodišnjak koji čuje „predivno!“ za crtež nažvrljan za trideset sekundi zna da nije predivan. Zaključi jedno od dva: ili odrasli ne gledaju pažljivo, ili se pohvala dobija za bilo šta, pa ne vredi mnogo. Ni jedno ni drugo ga ne čini sigurnijim.

Pohvala upućena osobini ima još jednu manu. Dete kome stalno govorimo da je pametno dobija titulu koju mora da brani. Težak zadatak tada postaje pretnja, jer ako ga ne reši, možda ipak nije pametno. Bezbednije je ne pokušati. Tako nastaje ono što roditelje najviše zbunjuje: sposobno dete koje beži od svega što ne ume iz prve.

Odakle onda dolazi samopouzdanje? Iz iskustva. Dete veruje da može zato što se seća da je moglo. Seća se da nije umelo da vozi bicikl, pa je palo jedanaest puta, pa je provezlo celu stazu. Seća se da je samo otišlo po hleb i vratilo tačan kusur. Seća se da se posvađalo sa drugom i da su se pomirili bez mame. Svako takvo sećanje je cigla, a od tuđih reči cigle ne nastaju.

Naš posao je zato skromniji i teži od hvaljenja: da detetu obezbedimo zadatke prave veličine i da mu se sklonimo s puta. Prava veličina znači malo iznad onoga što već ume. Prelako ne donosi ništa, preteško donosi poraz. Sklanjanje s puta znači da gledamo kako šestogodišnjak deset minuta zakopčava jaknu i ne pružimo ruku. Znači da ne prepravljamo krevet koji je namestio. Znači da podnesemo grešku koju vidimo unapred, jer je pouka iz sopstvene greške trajnija od našeg upozorenja.

Pohvala pri tome ne nestaje, samo menja oblik. Umesto ocene („odličan si“) dete dobija opis onoga što je uradilo: „Tri puta si brisao i počinjao ponovo, i na kraju si ga rešio.“ „Videla sam da si pustio malog da ide prvi.“ Takva rečenica govori detetu da ga je neko zaista gledao i pokazuje mu šta je tačno u njegovoj moći: trud, strpljenje, izbor. To može da ponovi sutra. „Pametan si“ ne može da ponovi, može samo da strepi hoće li i sutra važiti.

Jednako je važno šta radimo kad ne uspe. Dete pažljivo prati naše lice posle izgubljene utakmice ili lošeg dana u školi. Ako tu vidi razočaranje, nauči da je ljubav vezana za rezultat, a od toga se samopouzdanje ljuljalo i mnogo jačima. Ako vidi mirnoću i pitanje „šta bi sledeći put probao drugačije“, nauči da je neuspeh podatak, a ne presuda.

Mnogo znači i osećaj da je porodici potrebno. Dete koje ima svoj stalni posao u kući, da hrani mačku, postavlja sto ili zaliva cveće, zna da nešto zavisi od njega. To je druga vrsta sigurnosti od one koju daju petice, i traje duže.

Poređenja preskočite, i ona laskava. „Bolji si od svih u odeljenju“ zvuči kao podrška, a zapravo vezuje detetovu vrednost za tuđe rezultate, koji će se kad-tad promeniti. Jedino poređenje koje ima smisla jeste sa sobom od pre tri meseca.

I na kraju, deca slušaju kako govorimo o sebi. Roditelj koji pred detetom kaže „ja sam za matematiku oduvek bio glup“ ili „ma ne umem ja to“ drži čas iz samopouzdanja, samo u pogrešnom smeru. Probajte ponekad naglas: „Ovo ne znam. Hajde da vidim kako se radi.“

Dete koje je sigurno u sebe ne misli da sve ume. Ono je mirno pred onim što još ne ume. Do te mirnoće se dolazi kroz stotine malih pokušaja, pa možda jutros vredi početi od one jakne.