„Sve sam znala, a onda mi je stao mozak“

Sreda uveče. Jana iz šestog razreda rešava zadatke sa razlomcima brže nego što otac stiže da ih pregleda. Četvrtak, treći čas: Jana gleda u prvi zadatak i ne može da se seti ni kako se traži zajednički imenilac. Srce joj lupa, dlanovi su mokri, slova na papiru kao da se pomeraju. Posle dvadeset minuta nešto se odglavi, ali vremena više nema. Kući donosi dvojku i rečenicu koju roditelji teško prihvataju: „Sve sam znala, a onda mi je stao mozak.“

Mnogi odrasli tu rečenicu čuju kao izgovor. U velikom broju slučajeva ona je sasvim tačan opis onoga što se desilo.

Šta se dešava u glavi koja „stane“

Kad dete kontrolni doživi kao opasnost, telo reaguje kao na svaku drugu opasnost: ubrzava se puls, disanje postaje plitko, mišići se zatežu. To je stara, korisna reakcija koja nas priprema da pobegnemo ili da se branimo. Nevolja je što za rešavanje jednačine ne treba ni jedno ni drugo. Treba mirno prisećanje i držanje nekoliko podataka u glavi odjednom, a upravo to u stanju uzbune ide teže. Deo pažnje koji bi trebalo da radi na zadatku zauzet je mislima „neću stići“, „šta će reći mama“, „svi već pišu“.

Znanje pritom nije nestalo. Zato se deca često sete svega čim izađu iz učionice, što ih dodatno naljuti na sebe.

Malo treme je, uzgred, sasvim u redu. Blago uzbuđenje drži dete budnim i usredsređenim. Problem nastaje kad uzbuđenje pređe meru i počne da smeta.

Trema ili nenaučeno gradivo?

Pre nego što bilo šta preduzmete, vredi pošteno proveriti o čemu se radi, jer se ponekad „blokada“ desi detetu koje je gradivo samo pročitalo. Evo po čemu se obično razlikuju:

• Dete sa tremom kod kuće zadatke radi samostalno, bez sveske i bez vaše pomoći. Dete koje nije naučilo radi ih uz otvoren primer ili uz vaša potpitanja.
• Kod treme se pad vidi baš na pismenim proverama, dok na času i u domaćim zadacima ide dobro.
• Trema ima telesne znake: bol u stomaku ujutru, znojenje, drhtanje ruku, mučnina, loš san noć pre.

Ako ste u nedoumici, dajte detetu kod kuće probni kontrolni na vreme, bez sveske. Rezultat će vam mnogo reći.

Šta pomaže danima pre kontrolnog

Vežbanje u uslovima koji liče na kontrolni

Strah je manji od onoga što je poznato. Ako dete nekoliko puta kod kuće radi test uz sat, samo, u tišini, sama situacija mu više neće biti nova. Za to mogu da posluže stari kontrolni ili testovi po razredima i predmetima.

Učenje prisećanjem, a ne ponovnim čitanjem

Dete koje je lekciju pročitalo tri puta ima osećaj da je zna, jer mu je tekst poznat. Na kontrolnom treba da je izvuče iz glave bez teksta pred sobom, a to je druga veština. Zatvorena sveska i pitanje „hajde, objasni mi“ pripremaju ga baš za to. Što je znanje sigurnije, trema ima manje prostora.

Plan za prvi minut

Dogovorite unapred šta dete radi čim dobije test: napiše ime, pročita sve zadatke, nađe najlakši i krene od njega. Kad postoji uvežban početak, manja je šansa da se ukoči nad prvim teškim zadatkom.

Običan dan pre

San, večera i doručak rade više od ponoćnog ponavljanja. Učenje do kasno uoči kontrolnog kod uplašenog deteta samo pojačava poruku da se sprema nešto strašno.

Šta dete može da uradi kad blokada ipak dođe

Ovo vredi uvežbati kod kuće, u mirnom trenutku, jer se u panici niko ne seti saveta koji je čuo samo jednom.

1. Spusti olovku i diši sporije. Udah kroz nos, pa izdah duži od udaha, kao kad se polako duva u vruću supu. Tri do pet takvih izdaha. Sporo disanje telu javlja da opasnosti nema.
2. Oseti stopala na podu i ruke na klupi. Zvuči čudno, a vraća pažnju iz crnih misli u učionicu.
3. Pređi na drugi zadatak. Bilo koji koji deluje poznato. Jedan rešen zadatak često pokrene i ostale.
4. Piši bilo šta što znaš o zadatku. Podatke iz teksta, formulu, skicu. Ruka koja piše pomaže glavi da krene.

Deci pomaže i jedna unapred smišljena rečenica koju kažu sebi, na primer: „Ovo se desi, proći će za minut.“ Važno je da je njihova, a ne vaša.

Rečenice koje pojačavaju pritisak

Roditelji tremu retko stvaraju namerno. Stvaraju je usput, rečenicama izgovorenim iz brige:

• „Ovaj kontrolni ti je najvažniji u polugodištu.“
• „Samo nemoj opet da se zbuniš.“
• „Ako dobiješ peticu, kupujemo...“ (nagrada podiže ulog isto kao i kazna)
• „Tvoja sestra nikad nije imala problem sa matematikom.“

Bolje prolaze rečenice koje govore o radu, a ne o ishodu: „Videla sam koliko si vežbao.“ „Uradi ono što znaš, pa šta bude.“ A posle kontrolnog, umesto „Koliko si dobila?“, pitanje „Kako ti je bilo?“.

Pomaže i kad dete zna da jedna ocena nije presuda. Recite to naglas, pa se toga i držite kad ocena stigne.

Kada potražiti pomoć

Blaga trema pred važnu proveru deo je školovanja i većina dece je vremenom savlada. Razgovor sa stručnjakom ima smisla ako primetite nešto od sledećeg:

• blokade se ponavljaju nedeljama, u više predmeta, uprkos dobroj pripremi
• dete se pred svaki kontrolni žali na bol u stomaku ili glavi, povraća ili ne može da zaspi
• počinje da izbegava školu u dane provere ili odbija da uči „jer ionako neće znati“
• strah se širi i na usmeno odgovaranje, na druženje, na aktivnosti koje je volelo

Prva adresa je školski psiholog ili pedagog, koji dete može da vidi i u školskom okruženju i da razgovara sa nastavnicima. Odeljenjskom starešini ili predmetnom nastavniku vredi reći šta se dešava: mnogi će rado dozvoliti detetu minut predaha ili ga ohrabriti pogledom kad vide da se ukočilo. Ako telesne tegobe traju, javite se i pedijatru, koji će proceniti da li je potrebno nešto dalje.

Jana iz naše priče, da se vratimo na početak, ne mora da „očvrsne“ niti da uči duplo više. Treba joj nekoliko proba kod kuće, plan za prvi minut i roditelji koji će joj u četvrtak ujutru reći samo: „Srećno. Vidimo se na ručku.“