Zašto odlikaš iz četvrtog u petom i šestom razredu „digne ruke“

Mnogi roditelji petaka i šestaka opisuju isto: dete koje je kod učiteljice bilo vredno i uspešno odjednom uči manje, ocene klize, a na pitanja o školi odgovara sleganjem ramena. Prva pomisao je da se ulenjilo ili da je palo pod loš uticaj. Češće je posredi nekoliko krupnih promena koje su se desile u isto vreme. Ima ih najmanje sedam.

1. Jednu učiteljicu zamenilo je desetak nastavnika

Četiri godine dete je imalo jednu odraslu osobu koja ga je poznavala u dušu: znala je kad je neraspoloženo, kako mu objasniti, kad popustiti. U petom razredu dobija predmetne nastavnike, svaki sa svojim zahtevima, načinom ocenjivanja i pravilima u svesci. Svaki od njih predaje stotinama učenika i treba mu vremena da zapamti i imena.

Mlađa deca u velikoj meri uče zbog odnosa, „za učiteljicu“. Kad taj odnos nestane, nestane i deo pokretačke snage, a novi, zreliji razlozi za učenje još nisu izgrađeni.

Šta možete: upoznajte razrednog starešinu rano, on je sada vaša glavna veza sa školom. Kod kuće pitajte dete o nastavnicima kao o ljudima (ko je duhovit, ko strog, ko zanimljivo priča), jer se i u starijim razredima rado uči kod onoga ko ti je drag.

2. Ocene padnu gotovo svima

Gradivo je obimnije, predmeta je više, a merila su stroža. Pad za jednu ocenu na prelasku iz četvrtog u peti razred toliko je čest da ga nastavnici smatraju očekivanim. Dete to, međutim, ne zna. Ono vidi da je iz „odličnog“ postalo „vrlo dobro“ i zaključuje da više nije pametno kao pre. Od tog zaključka do „što da se trudim“ put je kratak.

Šta možete: recite mu unapred da se ovo dešava većini i da ne govori ništa o njegovoj pameti. Prvo polugodište petog razreda posmatrajte kao privikavanje, a ne kao merenje.

3. Način rada iz mlađih razreda više nije dovoljan

Kod učiteljice je bilo dovoljno pažljivo slušati na času i uraditi domaći. Istorija, geografija i biologija traže nešto novo: da se redovno čita duži tekst, da se izdvoji bitno, da se uči i kad ništa nije zadato za sutra. Niko deci ne kaže izričito da se pravila igre menjaju. Dete radi isto što i ranije, dobija slabije ocene i zaključuje da trud ne vredi.

Šta možete: pomozite oko organizacije, ne oko gradiva. Nedeljni pregled (šta se kad odgovara, kad su kontrolni) i navika da se predmet pogleda istog dana kad je bio na rasporedu čine veliku razliku. Prvih meseci je sasvim u redu da budete prisutniji nego u četvrtom razredu.

4. Telo i san idu svojim putem

Kod dela dece već u petom, a kod većine u šestom i sedmom razredu počinje pubertet. Uz nagli rast ide i umor, a prirodni ritam spavanja se pomera: uveče im se ne spava, ujutru se ne ustaje. Ako je škola pre podne, a telefon do ponoći u krevetu, dete na prvi čas stiže neispavano. Umoran mozak teško nalazi volju za bilo šta, pa i za razlomke.

Šta možete: čuvajte san koliko god možete. Pravilo da telefon noću spava van dečje sobe jedno je od najkorisnijih koje možete uvesti, a najlakše se uvodi pre nego što zatreba.

5. Drugari postaju važniji od petica

U ovom uzrastu mesto u društvu postaje glavna životna tema. To je razvojno očekivano i nužno, jer se dete polako odvaja od roditelja i traži gde pripada među vršnjacima. Nevolja je što u nekim odeljenjima vlada stav da je trud sramota i da se „štreberi“ ismevaju. Tada dete namerno uči manje ili krije da uči, jer mu je pripadanje važnije od ocene.

Šta možete: ne napadajte društvo, time ga samo gurate ka njemu. Pitajte kako se u odeljenju gleda na one koji uče. Pomaže i kad dete ima bar jedno mesto van odeljenja (sport, sekcija, muzička škola) na kome je trud na ceni i gde ima drugare koji nešto ozbiljno rade.

6. Stiglo je pitanje „šta će mi to“

Mišljenje sazreva i dete počinje da preispituje ono što je do juče prihvatalo zdravo za gotovo. „Zašto moram da znam delove cveta?“ nije drskost, to je znak da misli. Odgovor „zato što moraš“ ili „zbog ocene“ gasi i ono malo zanimanja.

Šta možete: odgovarajte ozbiljno. Nekad je odgovor u svakodnevici (procenti i popust na patike), nekad u tome da predmet vežba način mišljenja, a nekad je pošteno reći: „Ne znam hoće li ti baš to trebati, ali ne znaš ni ti šta će te zanimati za pet godina, pa je dobro da ti vrata ostanu otvorena.“ Najviše pomaže kad se bar jedan predmet poveže sa onim što dete voli: ljubitelju fudbala geografija postaje bliža preko klubova i gradova, a ljubiteljki životinja biologija ne treba posebno objašnjavati.

7. Roditelji promene ponašanje, u jednom od dva pravca

Jedni zaključe da je dete sada veliko i povuku se naglo, baš kad mu treba pomoć oko organizacije. Drugi, uplašeni prvim trojkama, stegnu jače nego ikad: svakodnevno proveravanje elektronskog dnevnika, ispitivanje, kazne. Dete koje traži više samostalnosti na to odgovara otporom, pa se škola pretvori u polje borbe za nezavisnost. Tada loša ocena postaje način da se roditelju pokaže ko odlučuje.

Šta možete: dogovor umesto nadzora. Na primer: dnevnik gledamo zajedno jednom nedeljno, ti mi sam kažeš za ocene pre nego što ih ja vidim, a o načinu učenja odlučuješ ti, dok god se rezultat drži dogovorenog. Detetu ovog uzrasta važno je da oseća da nešto zavisi od njega.

Kako razgovarati sa petakom i šestakom

• Birajte trenutak. U kolima, u šetnji, dok zajedno kuvate, razgovor ide lakše nego za stolom, oči u oči.
• Pitajte konkretno. Na „kako je u školi“ dobićete „dobro“. Na „koji ti je čas danas bio najgori“ dobićete priču.
• Slušajte duže nego što vam je prijatno pre nego što ponudite rešenje.
• Ne poredite sa četvrtim razredom („a bio si tako dobar đak“). On to čuje kao potvrdu da je sada gori.
• Držite na umu da je „baš me briga“ vrlo često oklop. Detetu je lakše da izgleda nezainteresovano nego da prizna da se trudi, a ne uspeva.

Kada pad volje nije samo razvojna faza

Sve opisano obično se smiri do kraja šestog ili tokom sedmog razreda, kad se dete privikne na nov način rada. Ima, međutim, znakova koji traže više od strpljenja:

• dete se povuklo i od drugara i od stvari koje je ranije volelo, ne samo od škole
• dugo je tužno, razdražljivo ili bezvoljno, promenili su mu se san ili apetit
• odbija da ide u školu ili često izostaje zbog nejasnih tegoba
• pominje da ga neko u školi zadirkuje, isključuje ili maltretira, ili to slutite
• ocene su pale naglo i iz svih predmeta, u nekoliko nedelja

U tim slučajevima javite se razrednom starešini i školskom psihologu ili pedagogu. Oni vide dete u okruženju koje vi ne vidite i mogu da kažu da li se nešto dešava u odeljenju. Po potrebi će vas uputiti dalje, a možete se obratiti i pedijatru ili razvojnom savetovalištu pri domu zdravlja.

Za većinu dece važi mirnija prognoza. Peti i šesti razred su godine u kojima stari razlozi za učenje (da se dopadnem učiteljici, da obradujem mamu) otpadaju, a novi, sopstveni, tek treba da niknu. Između je praznina koja izgleda kao lenjost. Vaš posao u tom međuvremenu je da održite dobar odnos sa detetom i osnovni red u kući, i da mu ostavite dovoljno prostora da te sopstvene razloge pronađe.