Dete koje odustane posle prvog pokušaja

Vuk ima devet godina i za rođendan je dobio maketu aviona, onu sa sitnim delovima i uputstvom na šest strana. Prvih deset minuta sve ide dobro. Onda jedno krilo neće da legne u žleb. Proba jednom, proba drugi put, pa gurne kutiju od sebe: „Glupost. Neću ovo.“ Avion završi na polici, napola sastavljen. Sutradan se ista scena ponovi nad zadatkom iz matematike, samo bez krila: pročita prvu rečenicu, uzdahne i kaže da ne ume.

Vuk je izmišljen, ali ga roditelji lako prepoznaju. Detetu koje ovako reaguje obično ne nedostaje ni pameti ni volje. Nedostaje mu podnošljiv odnos prema onom trenutku kad nešto ne ide.

Odakle dolazi brzo odustajanje

Greška se doživljava kao presuda. Neka deca iz neuspelog pokušaja ne zaključe „ovo je teško“, nego „ja sam glup“. Ko tako misli, ima dobar razlog da prestane odmah: ako ne pokušam, ne mogu ni da ne uspem. Odustajanje je tada zaštita, a ne lenjost.

Do sada je sve išlo lako. Deca kojoj su prvi razredi išli bez muke često nemaju iskustvo napora. Kad naiđe prvi zadatak koji ne popušta iz prve, nemaju u sećanju nijednu situaciju u kojoj su se pomučili i uspeli, pa zaključe da je nemoguće.

Zadatak je zaista prevelik zalogaj. Ako je korak od onoga što dete zna do onoga što se traži predugačak, odustajanje je razumna reakcija. Istrajnost se vežba na zadacima koji su teški taman toliko da se uz napor mogu rešiti.

Pomoć stiže prebrzo. Kad odrasli uskoče čim dete zastane, dete nauči dve stvari: da zastoj znači kraj njegovog dela posla i da će neko drugi završiti. Uradimo to iz ljubavi i žurbe, a poruka koja stigne glasi: „Ne verujem da ti to možeš.“

Navika na brz ishod. Igrice i kratki video-snimci nude uspeh i zabavu u nekoliko sekundi. Zadatak koji traži deset minuta mirnog razmišljanja u poređenju s tim deluje beskrajno. Ekrani nisu jedini krivac, ali vredi videti koliko prostora u danu ostaje za aktivnosti koje se sporo isplate.

Šta pomaže

Sačekajte pre nego što priskočite

Kad dete kaže „ne umem“, izbrojte u sebi do deset. Zatim, umesto rešenja, ponudite pitanje: „Šta si do sada probao?“ ili „Šta bi mogao sledeće da probaš?“ Ako baš mora, pomozite oko jednog koraka, pa se povucite. Cilj je da poslednji potez bude detetov, da ono zalepi to krilo.

Dodajte jednu reč: „još“

„Ne umem da delim“ i „još ne umem da delim“ nisu ista rečenica. Druga ostavlja otvorena vrata. Ispravljajte dete blago kad god kaže prvu, i pazite da je i sami ne izgovarate o sebi („ja nikad nisam bila za matematiku“).

Smanjite stepenik

Veliki zadatak podelite na delove i neka dete vidi svaki završeni deo. Kod makete to je jedna strana uputstva dnevno. Kod matematike: prvo samo podvuci šta se traži, onda zapiši šta je poznato, onda prvi račun. Svaki mali uspeh je dokaz da se može dalje.

Pričajte o svom mučenju

Deca vide naše gotove rezultate, a ne vide pokušaje. Recite za večerom da ste tri puta prepravljali izveštaj, da vam je prvi hleb ispao kao cigla, da ste vožnju polagali dva puta. Tako saznaju da je muka sastavni deo učenja i kod odraslih.

Podsetite ga na ono što je već savladalo

„Sećaš se kad nisi umeo da voziš bicikl bez pomoćnih točkova? Koliko si puta pao?“ Dete ima sopstvene dokaze da vežba radi, samo ih se u trenutku besa ne seti.

Pohvalite ostajanje, ne samo uspeh

„Video sam da ti nije išlo i da si probao na drugi način“ vredi više od „bravo, tačno je“. Tako dete saznaje šta tačno cenite. O tome kakva pohvala gradi, a kakva ruši, vredi posebno razmisliti, naročito kod deteta sklonog odustajanju.

Nađite jedno polje za dugo vežbanje

Sport, instrument, šah, pletenje, slagalice od petsto delova, društvene igre u kojima se i gubi: sve su to mesta gde se napredak vidi tek posle mnogo ponavljanja i gde poraz nije tragedija. Dete koje na treningu nauči da se posle promašaja šutira ponovo, lakše će to preneti i na svesku. Na sajtu imamo i logičke vežbe čija težina raste postepeno, što je zgodno za uvežbavanje strpljenja u malim dozama.

Čega se kloniti

Rečenice „ma to je lako“ (ako je lako, a ja ne umem, onda sam stvarno glup), etiketa tipa „ti uvek odustaneš“ (dete će je poslušno ispunjavati) i dovršavanja posla umesto deteta. Ne pomaže ni prisiljavanje da se zadatak završi po svaku cenu, u suzama, u jedanaest uveče. Pauza i povratak sutradan takođe su lekcija iz istrajnosti: nisam odustao, samo sam se odmorio.

Kada razgovarati sa stručnjakom

Ako dete odustaje gotovo u svemu, i u igri i u školi, ako o sebi često govori ružno („glup sam“, „ništa ne umem“), ako izbegava svaku novu aktivnost ili je odustajanje praćeno jakim izlivima besa i plača koji ne jenjavaju mesecima, obratite se školskom psihologu ili pedagogu. Vredi proveriti i da li iza otpora prema jednoj vrsti zadataka (čitanje, pisanje, računanje) stoji konkretna teškoća koju treba prepoznati, jer dete koje se stalno muči sa nečim što drugima ide lako ima dobar razlog da digne ruke.

A maketa aviona? Neka ostane na polici, na vidnom mestu, bez komentara. Velika je verovatnoća da će je jednog kišnog popodneva neko sam skinuti.