„Ostavi taj strip i uzmi knjigu“

Dragi roditelju,

pišete nam da vaš sin (ili je ćerka, pismo važi isto) po ceo dan čita stripove i da ne znate kako da ga „prebacite na prave knjige“. Dozvolite da počnemo od reči koju ste sami upotrebili, a možda je niste primetili: čita. Po ceo dan. Ima roditelja koji bi vam na tome pozavideli.

Razumemo otkud briga. Strip ima mnogo slika i malo teksta, čita se brzo, i izgleda kao prečica. Mnogi od nas su odrasli uz rečenicu da je to „šund“, obično izgovorenu od strane nekog ko je i sam krišom čitao stripove pod klupom. Hajde ipak da pogledamo šta se zaista dešava u glavi deteta koje čita strip.

Ono prati radnju kroz desetine sličica i mora samo da zaključi šta se desilo između dve susedne. Čita dijaloge i iz njih razaznaje ko je ljut, ko se šali, ko laže. Povezuje izraz lica na crtežu sa rečenicom u oblačiću. Sreće reči koje u svakodnevnom govoru ne čuje: dovoljno je otvoriti „Asteriksa“ pa naići na legionare, druide i centurione, uz igre rečima kojima se smeju i odrasli. Sve su to čitalačke veštine. Slika pri tome pomaže, kao što pomaže i u slikovnici, protiv koje niko nema ništa.

Za dete koje čita sporo ili nerado strip je često prva stvar koju pročita od korica do korica svojom voljom. Taj osećaj, „pročitao sam celu“, vredi mnogo. Dete koje ga jednom doživi lakše se odluči da ga potraži ponovo.

Da li to znači da strip može da zameni knjigu? Ne može, i ne treba. Roman traži ono što strip ne traži: da čitalac sam, bez crtača, zamisli lica, sobe i predele, i da prati dugačke rečenice i opise. Te veštine se grade samo na tekstu. Ali između stripa i romana nije zid, nego stepenište, i dete se njime penje lakše ako ga niko ne gura.

Evo šta možete da uradite umesto zabrane.

Ponudite most. Postoje knjige na pola puta: ilustrovani romani pisani kao dnevnik, sa crtežima na svakoj strani, ili romani po kojima su nastali stripovi i filmovi koje dete već voli. Bibliotekar u dečjem odeljenju zna ih napamet.

Pratite temu. Ako voli „Taličnog Toma“, možda će mu se dopasti pustolovni roman o Divljem zapadu. Ako voli „Asteriksa“, probajte knjigu o starom Rimu ili grčke mitove prepričane za decu. Strip vam govori šta dete zanima, a to je podatak koji mnogi roditelji nemaju.

Čitajte mu naglas ono što još ne bi čitao sam. Petnaest minuta pred spavanje, roman u nastavcima. Tako se navikava na dugu priču bez slika, a da to ne doživi kao zadatak.

Pročitajte i vi neki njegov strip. Zaista. Pitajte ga koji je najbolji i zašto. Deca koja smeju da pokažu roditelju šta vole, lakše prihvate i ono što roditelj voli.

I pogledajte, naravno, šta čita. Stripovi su različiti kao i knjige: ima ih pisanih za decu, a ima i onih za odrasle, sa nasiljem i temama kojima nije mesto u rukama osmogodišnjaka. „Štrumpfovi“, „Asteriks“ i „Talični Tom“ jedno su, a mračni stripovi za odraslu publiku nešto sasvim drugo. Ovde važi isto pravilo kao za filmove.

Brinuti ima smisla samo u jednom slučaju: ako dete u stripu gleda isključivo slike, a oblačiće preskače, i ako to isto radi sa svakim tekstom. Tada strip nije problem nego putokaz, i vredi pitati učitelja kako dete čita u školi.

U svim ostalim slučajevima, dete koje sedi u ćošku sa stripom u rukama radi nešto što mu niko nije naredio: čita zato što mu se čita. To je tačno ona navika koju pokušavate da stvorite. Bilo bi šteta prekinuti je da biste je posle iznova gradili.

Srdačan pozdrav, uredništvo Testoteke

P. S. Onaj strip sa vrha ormara slobodno vratite. Zna on gde je.