Osam igara napolju koje uče dete gde je gore, iza i između

Pre nego što dete nauči da je slovo „iznad linije“, a broj „levo od znaka jednakosti“, ono mora na sopstvenoj koži da oseti šta znači iznad, ispod, levo, blizu i daleko. Telo je prvi lenjir. Dete koje se dovoljno penjalo, provlačilo, preskakalo i jurilo ima u glavi mapu prostora na koju se kasnije naslanjaju i sveska i geometrija.

Zato ovaj spisak nema nijedan radni list. Treba vam kreda, lopta, malo kanapa i volja da povremeno ispadnete smešni.

1. Školice

Stara dobra igra radi više nego što izgleda. Dete gađa kamenčićem određeno polje (procena daljine i snage), skače na jednoj pa na dve noge (ravnoteža i ritam), pamti redosled polja i okreće se na kraju u skoku. Nacrtajte je zajedno, jer je i samo crtanje polja približno iste veličine lepa prostorna vežba. Starijoj deci upišite u polja brojeve bez reda, pa neka skaču redom od najmanjeg.

2. Poligon od onoga što imate

Klupa, ljuljaška, dva drveta, kanap razapet između njih, obruč, kartonska kutija. Od toga se sklapa staza sa uputstvom koje je puno predloga: „Ispod kanapa, oko drveta, preko klupe, kroz obruč, pa između dve flaše.“ Prvi put idete vi i govorite šta radite. Drugi put ide dete, a vi izgovarate. Treći put dete samo smišlja stazu i izdaje naredbe vama. Taj treći krug je najvredniji, jer tek kad mora da objasni drugome, dete zaista ovlada rečima za prostor.

3. Lov na blago sa mapom

Nacrtajte jednostavan plan dvorišta ili dela parka: kuća je pravougaonik, drvo je krug, staza je linija. Iksom označite gde je skriveno blago (keks u kesici je sasvim dovoljno blago). Dete mora da poveže crtež sa stvarnim prostorom, što je misaoni skok isti kao kasnije čitanje geografske karte. Za početak okrenite mapu tako da se poklapa sa onim što dete vidi. Kasnije mu je dajte „naopako“ i pustite ga da je samo okrene. Najteži nivo: dete sakrije blago i nacrta mapu za vas.

4. Robot i upravljač

Jedno dete je robot, drugo ga vodi do cilja samo rečima: „Tri koraka napred. Okreni se nadesno. Dva koraka. Stani.“ Robot radi tačno ono što čuje, čak i kad ide pravo u žbun, i to je glavni izvor smeha. Upravljač uči da proceni rastojanje u koracima i da levo i desno odredi sa stanovišta robota, a ne svog. Ako su strane još nesigurne, zavežite robotu crvenu traku oko desnog zgloba.

5. Gađanje u metu

Kofa, obruč na zemlji, kredom nacrtan krug na zidu. Gađa se loptom, kestenom, vrećicom pasulja. Koordinacija oka i ruke najbolje se gradi baš ovako: oko procenjuje, ruka izvodi, promašaj daje ispravku za sledeći pokušaj. Pomerajte liniju sa koje se gađa, menjajte ruku, gađajte odozdo i odozgo. Hvatanje je druga polovina iste veštine, pa ubacite i dodavanje u paru, sve dalje jedno od drugog posle svakog uhvaćenog dodavanja.

6. Senke

Sunčan dan je sve što treba. Probajte da stanete na senku onog drugog (jurnjava u kojoj se čuvaju „tuđe glave“). Zatim neka dete pronađe mesto gde mu je senka najduža i mesto gde nestaje. Kredom ocrtajte njegovu senku ujutru i ponovo po podne sa istog mesta, pa uporedite. Bez ijednog predavanja dete uočava da položaj svetla menja oblik i pravac senke, a usput dobija i prvi čas o kretanju Sunca.

7. „Vidim nešto što ti ne vidiš“, na prostorni način

Klasična igra pogađanja, uz pravilo da se predmet ne opisuje bojom, nego mestom: „Vidim nešto što je iza klupe, a ispred ograde.“ „Levo od tobogana, visoko.“ Odlična je za šetnju i čekanje u redu. Kada dete zadaje, pazite samo da opis bude dat odakle ono stoji, pa se posle premestite i zajedno otkrijte da se „levo od tobogana“ promenilo.

8. Put do kuće pamtim ja

Na poznatoj trasi (od škole, od prodavnice, od bake) dete postaje vodič. Vi idete pola koraka iza i skrećete samo kad ono kaže. Usput ga pitajte šta mu je znak: „Kako znaš da ovde skrećemo?“ Tako uči da prostor pamti po orijentirima, kao što to rade i odrasli. Za veće: neka kod kuće nacrta put koji ste prešli, sa tri-četiri orijentira. Crtež neće biti u razmeri, i ne treba da bude.

Nekoliko napomena za odrasle

• Govorite predloge naglas i često. Deca reči za prostor uče slušajući ih uz pokret, a ne iz objašnjenja.
• Pustite dete da pogreši i samo primeti. Robot u žbunu je bolji učitelj od ispravke unapred.
• Ne pretvarajte igru u ispit. Čim počnete da ocenjujete, dvorište postaje učionica i čar nestaje.
• Petnaestak minuta je dovoljno. Bolje je da dete traži još nego da jedva čeka kraj.

Kiša pada, a vama treba nešto za sto? Tada dobro dođu lavirinti, slagalice i vežbe vizuelnog opažanja. Ali čim prestane, kredu u džep i napolje.