„Nisam ja za matematiku“: rečenica koja se nasleđuje

Postoji rečenica koju kod nas niko ne izgovara sa stidom. Odrasla osoba koja bi pocrvenela da prizna kako sporo čita, za matematiku će kroz smeh reći da joj „nikad nije išla“, i ceo sto će se saglasno nasmejati. Dete koje sedi za tim stolom, a sutra ima kontrolni iz razlomaka, sluša veoma pažljivo.

Čuje, pre svega, da je matematika nešto za šta ili jesi ili nisi, kao što si visok ili nizak. A ako je tako, onda trojka na kontrolnom nije vest da razlomke treba još vežbati, nego presuda o tome kakav si. Iz vesti se može nešto naučiti. Od presude se beži.

Tako obično i kreće ono što psiholozi nazivaju matematičkom anksioznošću. Dete počne da izbegava matematiku jer mu je neprijatna, a zbog izbegavanja mu ide sve teže. Kad sedne da radi, deo pažnje troši na brigu: opet neću znati, svi će završiti pre mene, šta će reći kod kuće. Za sam zadatak ostane manje prostora u glavi, pa uradi lošije nego što zna. Loša ocena potvrdi strah, i krug se zatvori. Spolja to izgleda kao lenjost ili nezainteresovanost. Iznutra je bliže onome što odrasli osećaju pred popunjavanjem poreske prijave.

Tu je i priroda samog predmeta. Matematika se zida, red po red. U istoriji se može ne znati srednji vek, a sasvim pristojno naučiti dvadeseti. U matematici dete koje u trećem razredu nije sigurno u množenje, u četvrtom se muči sa deljenjem, a u petom sa razlomcima. Sa strane se čini da „nije za matematiku“. U stvari mu fali nekoliko cigala sa nižeg sprata, i dok ih ne dobije, sve iznad se klima. Cigle se, srećom, mogu naknadno ugraditi. Samo neko mora da primeti koje fale, umesto da proglasi kako je zgrada loše projektovana.

Deo krivice nosi i naša ljubav prema brzini. U učionici i kod kuće nagrađuje se onaj ko prvi digne ruku, ko „iz glave“ kaže koliko je sedam puta osam. Dete koje misli sporo i temeljno brzo zaključi da su matematičari oni drugi, brzi. A brzina računanja i razumevanje matematike nisu ista stvar. Ima dece koja sporo računaju i odlično zaključuju, samo retko dobiju priliku da to pokažu, jer je neko brži već rekao rezultat.

Šta, onda, možemo da uradimo mi koji smo i sami odrasli uz tu rečenicu? Za početak, da prestanemo da je izgovaramo, čak i kad nam se čini istinitom. Može se reći nešto jednako iskreno, a mnogo korisnije: „Meni je matematika bila teška i žao mi je što mi je tada niko nije objasnio drugačije. Hajde da pogledamo zajedno.“ Dete iz toga ne čuje da je matematika laka. Čuje da teško ne znači nemoguće, i da mama ili tata ne beže.

Zatim, da hvalimo ono što je dete uradilo, a ne ono što jeste. „Baš si pametan“ lepo zvuči dok ide dobro. Čim naiđe zadatak koji ne ide, ista logika kaže: nisam, dakle, pametan. „Vidim da si probala na dva načina“ ili „Nisi odustao kod trećeg zadatka“ ne ruši se pri prvoj grešci.

O greškama se može govoriti kao o tragovima. Umesto „opet si pogrešio“, pitanje „pokaži mi gde je krenulo u drugom smeru“. U matematici je greška skoro uvek korisna: iz nje se vidi da li dete nije razumelo postupak, nije znalo tablicu ili je samo loše prepisalo broj. Tri različite stvari, tri različita leka, a u dnevniku sve tri izgledaju kao ista ocena.

Ponekad je najviše što možemo da uradimo to da se bez stida vratimo unazad. Ako se šestak muči sa razlomcima, nije poniženje da nedelju dana rešava testove iz nižeg razreda. Poniženje je sedeti na času na kome se ništa ne razume. Dobar nastavnik ili strpljiv stariji rođak koji ume da pronađe rupu u znanju nekad za mesec dana promeni ono što se činilo kao crta ličnosti.

Vredi pomenuti i jednu staru priču koja se i dalje prepričava: da je matematika „za dečake“. Za nju nema uporišta, ali deca veruju onome što čuju, pa devojčica kojoj se dovoljno puta kaže da je ona „više za jezike“ na kraju zaista i digne ruke od matematike.

Ima situacija koje prevazilaze domaću radinost. Ako dete pred svaki čas matematike ima bolove u stomaku, plače nad sveskom, na kontrolnom se „zaledi“ iako je kod kuće isto gradivo znalo, ili počne da izbegava školu, razgovarajte sa nastavnikom i sa psihologom ili pedagogom škole. Oni takvu decu viđaju često i znaju kako da im pomognu, a ponekad je dovoljno i to što dete sazna da u tome nije jedino.

Deca uglavnom ne pamte šta smo im tačno objašnjavali o razlomcima. Pamte kakvo nam je bilo lice dok smo objašnjavali.