Čiji je ovo domaći?

Pitanje koliko pomagati oko domaćeg nema odgovor u minutima. Ima ga u tome ko nosi posao: ko pamti šta je zadato, ko počinje, ko misli, ko proverava. Da bismo to pokazali, zavirićemo u dve izmišljene kuće koje verovatno poznajete.

Kuća prva: roditelj za istim stolom

U četiri sata mama otvara elektronski dnevnik i grupu roditelja da vidi šta ima za sutra. Zove Lenu, vadi joj sveske, seda pored nje. Čita joj tekst zadatka, pita „šta se ovde traži“, i kad Lena ćuti duže od tri sekunde, odgovara sama. Svaku grešku primeti čim nastane: „Ne tu, pogledaj opet.“ Na kraju pregleda sve, traži da se ružno napisan red prepiše, pakuje torbu.

Domaći je uvek urađen, tačan i uredan. Učiteljica vidi svesku bez greške.

Evo šta se ne vidi. Lena ne zna šta ima za domaći dok joj mama ne kaže. Ne počinje sama. Kad naiđe na teškoću, podiže pogled umesto da razmisli. Na kontrolnom, gde mame nema, dobija slabiju ocenu nego što sveska nagoveštava, i svi su zbunjeni. Učiteljica, opet, iz savršenog domaćeg ne može da vidi da Lena ne razume deljenje, pa joj ne nudi pomoć. A mama je svako popodne umorna i sve češće ljuta, jer radi dva posla.

Kuća druga: roditelj iza zatvorenih vrata

Kod Ognjena važi pravilo: škola je tvoj posao. Tata uveče pita „jesi li uradio domaći“, čuje „jesam“ i tu se razgovor završava. U sveske ne gleda, jer ne želi da kontroliše.

Namera je dobra i za neku decu ovo radi odlično. Ognjen, međutim, ima osam godina i još ne ume da proceni šta znači „uradio“. Zadatke koje ne razume preskače. Za pismeni je saznao dan ranije. Kad tata na roditeljskom vidi ocene, sledi nedelja strogog nadzora, pa opet tišina.

Ognjen je dobio samostalnost pre nego što ga je iko naučio kako se ona koristi.

Šta je zajedničko obema kućama

U obe je preskočeno učenje samostalnosti kao veštine. Samostalan rad se ne pojavljuje sam od sebe u nekom razredu, niti se može nametnuti povlačenjem. On se predaje deo po deo, kao kad dete učite da pliva: prvo ga držite, pa držite samo jednom rukom, pa plivate pored njega, pa stojite na obali.

Roditelj kao konsultant

Između dva opisana pristupa nalazi se treći. Roditelj je dostupan, ali ne sedi nad sveskom. Njegov posao ima tri dela.

Pre rada: pomaže da se postavi okvir. Kada se radi, gde, šta sve ima za danas. Kod mlađih to znači zajedničko gledanje u svesku, kod starijih pitanje „kakav ti je plan za danas“.

Tokom rada: u blizini je i bavi se svojim poslom. Kad dete pozove, ne daje rešenje, nego pitanje:

• „Pročitaj mi zadatak naglas.“ (Polovina nejasnoća nestane ovde.)
• „Šta ti je poznato, a šta se traži?“
• „Imaš li u svesci sličan zadatak sa časa?“
• „Šta si probao i gde je stalo?“

Ako ni posle toga ne ide, objasni na drugom, sličnom primeru, a zadati zadatak ostavi detetu.

Posle rada: baci pogled, iz zanimanja. Ako vidi grešku, ne ispravlja je sam. Može da kaže: „U ovom redu postoje dve greške, nađi ih.“ A ako dete ne nađe ili ne razume, greška sme da ostane. Domaći sa greškom učitelju govori istinu o tome šta je dete naučilo, i to je njegova glavna svrha.

Koliko pomoći u kom razredu

Okvirno, jer deca istog uzrasta nisu jednako zrela:

• Prvi razred: budite pored deteta. Ono još uči šta je uopšte domaći, kako se čita šta je zadato i kako se sedi za stolom. Zajedno otvarate svesku i zajedno pakujete torbu, ali olovku drži dete.
• Drugi razred: dete počinje samo, vi ste u istoj prostoriji. Na kraju pogledate zajedno.
• Treći i četvrti razred: dete samo zna šta ima i radi samo. Vi pitate za plan, dostupni ste za pitanja i povremeno pogledate svesku.
• Peti i šesti razred: novi predmeti i više nastavnika traže novu organizaciju, pa je u prvim mesecima petog razreda u redu ponovo se malo približiti: zajedno pogledati nedelju unapred, pomoći da se rasporede kontrolni. Zatim se opet povlačite.
• Sedmi i osmi razred: vaša uloga je razgovor o nedeljnom planu i pomoć kad je dete samo zatraži. Za gradivo koje više ne znate da objasnite postoje dopunska nastava u školi, drugovi iz odeljenja, a ako zatreba i privatni časovi.

Tri česta pitanja

Šta ako ne znam gradivo?

Ne morate ga znati. Vaš posao nije da predajete, nego da pomognete detetu da nađe put: udžbenik, sveska sa časa, pitanje nastavniku sutradan. „Ne znam ni ja, hajde da vidimo šta piše u knjizi“ sasvim je dobar odgovor.

Šta ako bez mene dobije lošiju ocenu?

Verovatno hoće, u početku. Ta ocena je tačnija od prethodnih i pokazuje odakle se zaista kreće. Recite učiteljici da menjate način rada kod kuće, razumeće šta se dešava sa sveskom.

Kako da izađem iz prve kuće ako smo u njoj godinama?

Postepeno. Prve nedelje ustanite od stola na pet minuta („idem da stavim veš, uradi sledeći zadatak dok se ne vratim“). Sledeće nedelje na deset. Zatim sedite u istoj sobi, ali sa svojom knjigom. Dete će se buniti i zvati, jer mu je stari način bio udobniji. Vraćajte se, ali sve ređe i uvek sa pitanjem umesto odgovora.

Ako dete i uz ovakvu podršku ne može samo da uradi zadatke koji su primereni razredu, ili domaći redovno traje više sati, razgovarajte sa učiteljem i školskim pedagogom. Možda je problem u gradivu koje je ostalo nenaučeno, a možda u nečemu što treba pažljivije ispitati.

Merilo za svaku pomoć može da stane u jedno pitanje: hoće li mom detetu posle ovoga moja pomoć trebati manje ili više?