„Ma-ma-mama, vidi!“ Kako reagovati kad dete zamuckuje

Dete od tri i po godine uleće u kuhinju sa važnom vešću, a rečenica mu se zaglavi na prvom slogu: „Ma-ma-ma-mama, vidi!“ Roditelju se u tom trenutku stegne stomak, a iz usta mu izleti ono što bi izletelo svakome: „Polako, sine. Udahni pa reci.“

Razumljivo, ali baš taj savet spada u one koje je bolje ne davati. Pre nego što objasnimo zašto, nekoliko reči o samoj pojavi.

Šta se zapravo dešava

Između druge i pete godine govor se razvija naglo. Dete ima sve više toga da kaže i sve duže rečenice, a govorni aparat i planiranje govora ne stižu uvek da isprate tu brzinu. Tada se javljaju netečnosti: ponavljanje cele reči („ja ja ja hoću“), zastoji, ubacivanje „ovaj“ i „hm“, ponovni početak rečenice. Kod mnoge dece one su prolazne.

Na mucanje više upućuju ponavljanje glasova i slogova („p-p-p-pas“, „ma-ma-mama“), razvlačenje glasa („sssssok“) i blokovi, kada dete otvori usta, a glas ne izlazi. Često ih prati napetost u licu ili telu.

Mucanje nije posledica treme, lošeg vaspitanja ni toga što se dete „uplašilo psa“. Roditelji ga ne izazivaju. Uzroci su složeni i povezani sa načinom na koji mozak upravlja govorom, uz izraženu naslednu sklonost. Ali način na koji okolina reaguje utiče na to kako će se dete osećati dok govori, i tu roditelj može mnogo.

Situacija prva: zaglavilo se usred rečenice

Sačekajte. Gledajte dete u oči mirno, kao što biste gledali da govori tečno, i pustite ga da završi samo. Ne dovršavajte reč umesto njega, čak ni kad tačno znate koja je. Kad završi, odgovorite na ono što je reklo, ne na to kako je reklo.

Saveti poput „uspori“, „udahni“, „razmisli pa kaži“ zvuče dobronamerno, ali detetu poručuju da nešto radi pogrešno i da treba više da se trudi. Što se više trudi i kontroliše, napetost raste, a sa njom i zastoji.

Situacija druga: žuri da ispriča, a svi govore uglas

Deca češće zamuckuju kad se bore za reč. Za porodičnim stolom uvedite jednostavno pravilo da govori jedan po jedan i da se nikoga ne prekida, što važi i za odrasle. Dete koje zna da će doći na red i da ga niko neće požurivati ima manje razloga da juri.

Usporite i sopstveni govor. Ne na silu i ne neprirodno, dovoljno je da pravite kratke pauze i da pre odgovora sačekate sekund ili dva. Dete se uklapa u ritam koji čuje oko sebe mnogo lakše nego što sluša uputstva.

Situacija treća: baka ga ispravlja, deda traži da recituje

Okolinu treba pripremiti. Recite ukućanima, baki, dedi i vaspitačici kratko i jasno: ne ispravljamo ga, ne požurujemo, ne završavamo rečenice, ne tražimo da ponovi „kako treba“ i ne komentarišemo njegov govor pred njim. Nastupe pred gostima („hajde reci pesmicu“) preskočite ako dete samo ne poželi.

Sa vaspitačicom ili učiteljicom dogovorite da ga ne izlaže odgovaranju pod pritiskom vremena, ali i da ga ne preskače. Dete koje nikad ne dobije reč brzo zaključi da je njegov govor problem.

Situacija četvrta: bilo je bolje, pa se vratilo

Zamuckivanje gotovo uvek ide u talasima. Nedelju dana ga skoro nema, a onda se pojača, naročito kad je dete umorno, uzbuđeno, bolesno ili kad se u kući nešto menja: polazak u vrtić, prinova, selidba, pa i rođendan i putovanje. Takva dešavanja ne stvaraju mucanje, ali ga mogu pojačati.

U tim periodima pomažu predvidiv dnevni ritam, dovoljno sna i manje pitanja u nizu. Umesto „Šta ste radili? Šta ste jeli? S kim si se igrao?“, recite nešto svoje („Ja sam danas videla rodu na banderi“) i ostavite tišinu. Dete će se nadovezati kad bude htelo.

Situacija peta: „Mama, zašto ja ne mogu da kažem?“

Kad dete samo primeti teškoću, ne pravite se da ne postoji. Ćutanje odraslih deca tumače kao znak da je tema strašna. Dovoljan je miran, kratak odgovor: „Ponekad ti se reči zaglave. To se dešava, i mnogo dece to ima. Ja te slušam, imaš vremena.“ Bez dugog objašnjavanja i bez sažaljenja u glasu.

Situacija šesta: druga deca ga imitiraju

Zadirkivanje ne treba prepuštati deci da ga „sama reše“. Razgovarajte sa vaspitačem ili učiteljem, a kod starijeg učenika uključite i pedagoga ili psihologa škole. Detetu pomozite da ima spreman, kratak odgovor koji ne zvuči kao izvinjenje, na primer: „Da, ponekad zamuckujem. Pa šta?“

Situacija sedma: đak je, a sutra odgovara

Kod školskog deteta mucanje dobija novu pozornicu: čitanje naglas, usmeno odgovaranje, recitaciju, javljanje na času. Strah od tih situacija često postane teži od samih zastoja, pa dete ćuti i kad zna odgovor ili bira kraću reč umesto prave.

Razgovarajte sa učiteljem ili odeljenjskim starešinom nasamo, bez deteta, a zatim i zajedno sa njim, jer đak najbolje zna šta mu je teško. Dogovori koji se u praksi često pokažu korisnim: dete se ne proziva iznenada i ne odgovara na vreme, ima mogućnost da se javi kad je spremno, deo gradiva može da pokaže i pismeno, a dok govori, niko ga ne prekida i ne dovršava mu rečenice. Važno je da se od njega i dalje očekuje da učestvuje. Potpuno oslobađanje od usmenog odgovaranja deluje kao olakšica, ali detetu potvrđuje da je govor nešto čega se treba kloniti.

Kod kuće ne uvežbavajte „tečno“ odgovaranje do iznemoglosti. Pustite dete da vam gradivo ispriča svojim tempom, a pohvalite ono što je reklo: „Baš si lepo objasnio zašto reke teku ka moru.“ Ocena se daje za znanje, i dobro je da to čuje i od vas i od nastavnika.

Šta ne pomaže, iako se često preporučuje

• da dete peva ili šapuće umesto da govori (tečnost u pevanju ne prenosi se na običan govor)
• da pred govor duboko udahne ili udari nogom o pod
• da mu se obećava nagrada za dan bez zamuckivanja, jer ono to ne radi svojom voljom
• da se o mucanju u kući šapuće kao o porodičnoj tajni
• narodni „lekovi“ i priče o strahu koji treba „saliti“

Deset minuta koji vrede više od saveta

Svakog dana, ako je ikako moguće, odvojte desetak minuta samo za to dete: bez telefona, bez braće i sestara, uz igru koju ono izabere. Govorite malo i sporo, pratite šta ono radi, ne postavljajte mnogo pitanja. To je vreme u kom dete govori bez ikakve trke, i mnogi logopedi upravo ovo preporučuju roditeljima kao prvi korak.

Kada kod logopeda

Nekada se savetovalo čekanje. Danas se uglavnom preporučuje da se dete javi logopedu ranije nego kasnije, jer rana procena ne šteti, a roditelj dobije uputstva prilagođena svom detetu. Posebno ne odlažite ako:

• netečnosti traju duže od nekoliko meseci ili se pojačavaju
• dete ponavlja glasove i slogove, razvlači glasove ili ima blokove
• vidite napetost: stiskanje očiju, grč oko usana, trzaje glavom, lupkanje nogom
• dete menja reči, odustaje od rečenice ili izbegava da govori
• dete je svesno teškoće i zbog nje je tužno ili ljuto
• u porodici ima osoba koje mucaju
• zamuckivanje je počelo ili se održava posle pete godine

Logopeda ćete naći u domu zdravlja ili razvojnom savetovalištu, preko pedijatra, ili u privatnoj praksi. Kod školske dece dobro je obavestiti i učitelja. Niko ne može da obeća kako će se govor određenog deteta razvijati, ali rana podrška i mirna okolina daju mu najbolje uslove.

A ono „udahni pa reci“? Ako vam ponekad i izleti, ništa strašno. Sledeći put samo sačekajte.