„Još pet minuta“

U svakoj kući sa školskim detetom postoji jedinica vremena koju fizika ne poznaje. Zove se „još pet minuta“ i traje, prema našim grubim merenjima, između sedam i četrdeset minuta, zavisno od toga da li je u toku crtani, igrica ili gradnja tvrđave od jastuka. Posle nje dolazi „samo da završim ovo“, zatim „evo, sad ću“, i na kraju, negde oko večere, „pa nisi mi rekla“.

Lako je to proglasiti lenjošću ili bezobrazlukom, ali u većini slučajeva nije nijedno. Dete koje odlaže domaći uglavnom ne planira da ga ne uradi. Ono samo ne želi da ga uradi sada, a „sada“ je jedino vreme koje dete stvarno oseća. Osećaj za vreme razvija se sporo. Sedmogodišnjak koji kaže „pet minuta“ ne laže, on jednostavno nema predstavu koliko to traje, i iskreno je iznenađen kad mu kažete da je prošlo pola sata. Budućnost u kojoj će biti kasno, u kojoj će biti umoran i u kojoj će mama biti ljuta njemu je daleka kao letnji raspust u novembru.

Drugi razlog je još jednostavniji. Odlaganje gotovo nikad nije beg od posla, nego beg od neprijatnog osećaja koji prethodi poslu. Treba prekinuti nešto lepo i početi nešto što lepo nije, a taj prelaz boli više od samog zadatka. Znamo to i po sebi: sudovi se peru deset minuta, a pripremamo se za njih četrdeset. Kad dete jednom sedne i napiše prvi red, najgore je prošlo. Zato se ne vredi boriti oko celog domaćeg. Vredi se boriti samo oko početka.

Prva stvar koja pomaže jeste da kraj igre ne padne s neba. „Gasi to, odmah“ izgovoreno usred nivoa izaziva pobunu i kod najmirnijeg deteta, i mi bismo se pobunili da nam neko ugasi film deset minuta pred kraj. Najava radi bolje: „Kad se završi ova epizoda, sedaš za sto.“ Prirodan kraj (epizoda, partija, poglavlje) dete prihvata lakše nego kazaljku, jer ne ostaje ništa napola. Tamo gde prirodnog kraja nema, pomaže kuhinjski tajmer ili peščani sat. Oni imaju jednu veliku prednost nad roditeljem: sa njima se ne može pregovarati. Tajmer ne popušta, ne ljuti se i ne ponavlja.

Druga stvar je smešno mali prvi korak. Ne „idi radi domaći“, nego „otvori svesku i napiši datum“. Ili: „Uradi samo prvi zadatak, pa mi reci kakav je.“ Prag preko koga dete treba da pređe mora da bude toliko nizak da je šteta raspravljati se oko njega. Sledeći koraci obično dođu sami, jer je započet posao lakše nastaviti nego ostaviti. Pomaže i kad je sve pripremljeno unapred: sto raščišćen, sveska izvađena, olovka naoštrena. Svaka sitnica koju treba obaviti pre početka nova je prilika za „samo da nađem gumicu“.

Treća stvar je isto vreme svakog dana. Kad domaći počinje posle ručka, uvek posle ručka, pitanje „kada“ prestaje da postoji, a sa njim i pregovori. Dok se navika ne ustali, podsećaćete. Posle nekoliko nedelja telo samo krene ka stolu, onako kako ruka ujutru sama krene ka četkici za zube.

Ima i stvari koje odlaganje hrane. Jedna je ponavljanje opomene deset puta sve jačim glasom. Dete brzo nauči da prvih devet ne znače ništa i da se ustaje tek na desetu, onu sa punim imenom i prezimenom. Bolje je reći jednom, prići, sačekati da vas pogleda, i ostati tu dok se ne pokrene. Druga je pretvaranje svakog popodneva u pregovore u kojima dete izbori još deset minuta, pa još deset. Ako se „još pet minuta“ ponekad isplati, dete će ga tražiti svaki put. Dajte jedno produženje ako hoćete, ali neka bude jedno i neka se zna da je poslednje.

Poseban slučaj su deca koja odlažu samo jedan predmet ili jednu vrstu zadataka. Tu odlaganje obično znači „ne umem“ ili „plašim se da ću pogrešiti“, i nikakav tajmer ga neće rešiti dok se ne otkrije šta je detetu teško. A ako dete, uprkos svemu, redovno ne uspeva da započne nijednu obavezu, ni školsku ni kućnu, i ako to traje mesecima, vredi popričati sa učiteljicom i školskim psihologom ili pedagogom o tome kako se snalazi na času.

Za sve ostale važi uteha da je odlaganje bolest od koje boluje cela porodica. Dete nas gleda dok registraciju auta produžavamo poslednjeg dana i dok „samo još ovo“ proveravamo na telefonu pre nego što ustanemo od stola. Možda je najpoštenije što možemo da mu kažemo upravo to: „Znam, i meni je najteže da počnem. Hajde da počnemo zajedno, ti svoje, ja svoje.“ Pa da zaista ustanemo. Evo, odmah. Samo da završimo ovaj pasus.