„Jesi li učio za maturu?“

Večera je. Na stolu supa, na televizoru prognoza, a preko puta vas četrnaestogodišnjak koji jede brzo, jer ga u sobi čeka nešto važnije. I onda izgovorite rečenicu koju ste sebi obećali da večeras nećete: „Jesi li učio danas za maturu?“ Odgovor znate unapred. „Jesam.“ Ili kolutanje očima. Ili stolica koja se odmiče malo glasnije nego što treba.

Pitanje nije zlonamerno. Iza njega stoji briga, i pomalo strah da nam nešto izmiče iz ruku. Samo što dete u njemu ne čuje brigu. Čuje proveru, i to petu te nedelje. A na proveru se odgovara jednom rečju i povlačenjem.

Osmi razred je čudna godina za roditelje. Dete je dovoljno veliko da mu se više ne može sedeti nad sveskom, a dovoljno malo da celu stvar još ne može da iznese samo. Dobar deo napetosti u kući dolazi otuda što nismo sigurni gde je granica. Pokušaćemo da je povučemo.

Ono što jeste naš posao

Okvir dana. Kada se jede, kada se spava, kada je u kući mir. Osmak koji leže u jedan posle ponoći neće učiti dobro ni uz najboljeg nastavnika. O vremenu za spavanje i telefonu van sobe tokom noći ne mora da se glasa, to su pravila kuće.

Informacije. Rokovi, raspored, dokumenta, pravila upisa. To je administracija koju četrnaestogodišnjak ne treba da nosi sam. Idite na roditeljske sastanke, čitajte obaveštenja škole i zvanične objave Ministarstva prosvete, i sve što je važno zapišite na jedno mesto.

Plan, ali zajednički. Jednom nedeljno, recimo nedeljom popodne, sedite petnaestak minuta i pitajte: šta je u planu ove nedelje, šta je od prošle ostalo i treba li ti nešto od nas? Taj jedan dogovoren razgovor zamenjuje dvadeset usputnih pitanja preko tanjira.

Pomoć kada je zatražena. Odštampati test, naći zbirku, odvesti na pripremnu nastavu, pronaći nastavnika ako se pokaže da je potreban. I, ponekad najvažnije, preslišati nešto kada dete samo to zatraži.

Ono što nije

Nije naš posao da rešavamo zadatke umesto deteta, čak i kada bismo to uradili brže. Nije ni da ih objašnjavamo satima ako se svako objašnjavanje završi suzama ili vikom. Postoje škola, pripremna nastava i nastavnici, i sasvim je u redu reći: ovo ne umem da ti objasnim, hajde da vidimo ko ume.

Nije naš posao ni da budemo sudija posle svakog testa. Ako dete uradi probni test kod kuće i pokaže vam rezultat, prva rečenica određuje da li će vam pokazati i sledeći. „Dobro, šta misliš, gde si najviše izgubio?“ poziva na razgovor. „Opet procenti?!“ ga završava.

Rečenice koje vredi zameniti

Umesto „Jesi li učio?“ probajte „Šta ti je danas išlo, a šta nije?“. Umesto „Mila iz tvog odeljenja već radi testove“ nemojte reći ništa, jer poređenje sa drugom decom nije nateralo nijedno dete da uči, samo da se oseća lošije. Umesto „Od ovoga ti zavisi ceo život“, što nije ni tačno, recite ono što jeste: da je ispit važan, da želite da da sve od sebe i da ćete, kakav god rezultat bio, zajedno naći dobru školu.

Ova poslednja rečenica deci znači više nego što pokazuju. Mnogi osmaci se ne plaše samog testa, nego našeg lica kada stignu rezultati.

Kada dete zaista ne radi ništa

Ima i takvih meseci. Pre nego što zaključite da je u pitanju lenjost, vredi proveriti šta je ispod. Nekad dete ne počinje jer ne zna odakle da počne, pa mu gomila izgleda nepremostivo. Tada pomaže vrlo mali prvi korak: jedan test, da se vidi stanje. Nekad izbegava jer se plaši da će se pokazati koliko ne zna. Nekad je, prosto, u pubertetu, i škola mu je trenutno na šestom mestu.

U svakom od tih slučajeva pridike traju kratko. Bolje prolazi miran, konkretan dogovor: koliko, kada i šta, uz jasnu posledicu koju ćete zaista sprovesti. Ako ni to ne pomaže, razgovarajte sa razrednim starešinom i školskim psihologom ili pedagogom. Oni dete vide u drugom okruženju i često znaju nešto što mi kod kuće ne vidimo.

I naša trema se računa

Deca vrlo precizno čitaju roditelje. Ako se u kući mesecima govori samo o bodovima, ako se otkazuju rođendani i treninzi „dok ovo ne prođe“, dete zaključuje da se sprema nešto strašno. Treninzi, društvo i slobodno popodne ne smetaju pripremi, oni je čine izdržljivom. Osmaku treba i roditelj sa kojim se nedeljom može gledati utakmica bez ijedne reči o školi.

Zato sledeći put kada vam za večerom krene ono pitanje, probajte da ga progutate sa supom. Pitajte nešto drugo. Šta sluša ovih dana, na primer.