„Hajde, ispitaj me“

Postoji trenutak koji poznaje svaka kuća sa đakom: dete dolazi sa sveskom iz prirode i društva, pruža vam je i kaže „hajde, ispitaj me“. Vi sedate, otvarate na pravoj strani i pitate prvo što vidite: „Šta je reljef?“ Dete izgovori rečenicu iz sveske, reč po reč. Vi klimnete glavom. Sledeće pitanje, sledeća rečenica. Posle pet minuta sveska se zatvara, svi su zadovoljni, a sutra na kontrolnom dete ne ume da odgovori na pitanje „Po čemu se razlikuju nizija i kotlina?“, jer ga niko nije tako pitao.

Kućno ispitivanje je jedna od onih roditeljskih dužnosti koje obavljamo po sećanju na to kako su nas ispitivali. A ono može mnogo više od provere da li je lekcija „prešla“. Kad dete mora da izvuče znanje iz glave i da ga složi u rečenice, ono u tom trenutku uči, i to bolje nego kad lekciju pročita još jednom. Ispitivanje je, drugim rečima, deo učenja, a ne samo njegova kontrola. Zato vredi raditi ga malo pažljivije.

Prva stvar koju smo naučili jeste da ne pitamo redom iz sveske. Dete koje je lekciju čitalo nekoliko puta zapamtilo je i redosled, pa mu svako pitanje samo povuče sledeću rečenicu, kao stih u pesmici. Preskačite. Počnite od sredine, vratite se na početak, pitajte nešto iz prošle lekcije. Na kontrolnom pitanja neće ići redom kojim su rečenice zapisane u svesci.

Druga stvar su sama pitanja. „Šta je isparavanje?“ traži definiciju i dobiće definiciju. „Zašto se veš brže suši kad duva vetar?“ traži da dete definiciju upotrebi. Dobra kućna pitanja počinju sa zašto, kako, po čemu se razlikuje, šta bi bilo kad bi, daj mi primer. Ne morate biti stručnjak za predmet da biste ih smislili. Dovoljno je da se pravite da ne znate. „Čekaj, nije mi jasno, objasni mi kao da nisam bio na času“ jedno je od najkorisnijih pitanja koja postoje, a roditeljima iz sedmog razreda fizike ne pada nimalo teško da ga izgovore iskreno.

Treća stvar je najteža: ćutanje. Kad dete zastane, prođu dve sekunde i mi već šapućemo prvu reč odgovora. Činimo to iz ljubavi, a oduzimamo mu baš onaj napor zbog kojeg se pamti. Izbrojte u sebi do deset. Ako ni tada ne ide, pomozite potpitanjem, ne odgovorom: „Seti se ogleda sa čašom, šta se tamo desilo?“ Tek ako ni to ne pomogne, neka pogleda u svesku, zatvori je i kaže svojim rečima. To mesto zapamtite, pa ga pitajte ponovo na kraju.

Isto važi za ispravljanje. Dete koje prekidamo usred rečenice zbog pogrešnog padeža ili nespretne reči izgubi nit, a posle trećeg prekida i volju. Pustite ga da završi misao, pa onda recite šta je bilo tačno, a šta treba popraviti. Svoje reči su uvek bolje od tuđih naučenih napamet, čak i kad su manje elegantne. Jedino kod stvari koje se zaista moraju znati tačno (definicija u matematici, pravilo u gramatici, godina u istoriji) tražite preciznost, i recite detetu unapred da je to takav slučaj.

Pazite i na lice. Deca čitaju naše obrve brže nego mi njihove sveske. Uzdah, pogled u plafon, ono „pa to smo sto puta ponovili“, i od ispitivanja je postalo suđenje. Ako ste umorni ili nervozni zbog nečeg svog, bolje je pošteno reći „večeras ne mogu, hajde sutra ujutru“ ili prepustiti posao drugom ukućaninu. Baka i stariji brat često su odlični ispitivači, baš zato što im nije toliko stalo do ocene.

Ima i pitanje kada. Ispitivanje odmah posle čitanja laska i detetu i nama, jer je sve još na površini. Više ćete saznati ako ispitate posle pauze, posle večere ili sutradan pre škole. Ono što je preživelo noć, preživeće i kontrolni. A ne mora sve da se desi za stolom: neka od najboljih ispitivanja koja znamo odigrala su se u kolima, na putu do treninga, bez sveske u vidokrugu.

Povremeno zamenite uloge. Neka dete ispituje vas, a vi namerno pogrešite poneki odgovor. Da bi vas ulovilo u grešci, mora da zna gradivo, a da bi smislilo pitanje, mora da razume šta je u lekciji važno. Uz to, malo šta toliko popravi raspoloženje desetogodišnjaku kao prilika da roditelju da trojku.

Za matematiku usmeno ispitivanje uglavnom ne vredi. Tu je „ispitaj me“ zapravo „daj mi zadatak“: izaberite tri-četiri iz zbirke ili gotov test za taj razred, sklonite se i vratite se kad završi. Gledajte postupak, a ne samo rezultat, i pitajte „kako si došao do ovoga“ i kod tačnih zadataka. Ponekad se iza tačnog rezultata krije srećna slučajnost.

I neka sve to traje kratko. Deset do petnaest minuta dobrog ispitivanja dovoljno je za jednu lekciju. Završite pitanjem na koje dete zna odgovor, da od stola ustane sa osećajem da ume. Što je dete starije, ispitujte ređe: cilj je da jednog dana ume samo sebi da postavi pitanje i samo proceni da li zna odgovor. Šestak koji i dalje ne može da legne dok ga mama ne ispita nije naučio najvažniju lekciju, onu koje nema ni u jednom udžbeniku.

A dotle, kad vam sledeći put pruže svesku, zatvorite je pre prvog pitanja.