Dvojka je stigla kući. Dva razgovora, isti kontrolni

Ocena koja je već upisana ne može da se promeni razgovorom za kuhinjskim stolom. Može da se promeni sledeća. Zato vredi zamisliti jedno isto veče u dve verzije. Dečak se zove Vuk, ide u peti razred i upravo je dobio dvojku na kontrolnom iz razlomaka. Vuk je izmišljen, a rečenice će vam verovatno biti poznate.

Prvo veče

Mama je ocenu videla u elektronskom dnevniku još na poslu. Vuk nije ni skinuo jaknu.

„Dvojka? Iz matematike? Pa rekao si da si naučio!“

„Jesam...“

„Kako si naučio kad je dvojka? Šta su dobili ostali? Koliko je dobila Sofija?“

„Ne znam. Pet.“

„Eto vidiš. A ti si celo popodne bio na telefonu. Od danas nema telefona dok ne ispraviš.“

Vuk kaže da je kontrolni bio težak i da je nastavnica dala zadatke koje nisu radili. Mama kaže da je to izgovor. Tata, koji je upravo ušao, dodaje da je on u njegovim godinama imao sve petice. Vuk odlazi u sobu i zatvara vrata jače nego što treba.

Kontrolni niko nije ni pogledao.

Šta je Vuk iz ovoga zaključio

Roditelji su hteli da kaže sebi „moram više da učim“. Vuk je, međutim, poneo nešto drugo: da je loša ocena opasna vest koju sledeći put treba saopštiti što kasnije, da je Sofija pametnija od njega i da je za sve kriv telefon, a ne razlomci. O razlomcima ne zna ništa više nego jutros.

Kazna pritom nije vezana ni za šta konkretno. „Dok ne ispraviš“ može da znači nedelju dana ili dva meseca, a Vuk ne zna šta tačno treba da uradi da bi do ispravke došlo.

Drugo veče

Mama je ocenu videla u elektronskom dnevniku još na poslu, i bila je ljuta. Zato je odlučila da prvih sat vremena ne kaže ništa o tome. Vuk je sam počeo, negde oko večere.

„Dobio sam dva iz matematike.“

„Videla sam. Nije ti prijatno, a?“

„Nije.“

„Ni meni nije bilo svejedno. Hajde da sutra, kad doneseš kontrolni, zajedno pogledamo šta se desilo. Večeras nećemo.“

Sutradan sede sa kontrolnim između sebe. Mama ne drži olovku, drži je Vuk.

„Pokaži mi prvo šta si uradio tačno.“

Tačna su dva zadatka, sabiranje razlomaka sa istim imeniocem. Zatim idu redom kroz ostale i za svaki pogrešan Vuk treba da kaže zašto je, po njegovom mišljenju, pao. Ispada ovako: u dva zadatka nije znao kako se razlomci svode na zajednički imenilac. U jednom je znao postupak, ali je pogrešno prepisao broj. Poslednji nije ni počeo, jer nije stigao.

„Znači, glavna stvar je zajednički imenilac?“

„Izgleda.“

„Šta misliš, šta bi pomoglo?“

Vuk predlaže da pita nastavnicu može li da dođe na dopunsku. Mama predlaže da svakog dana do petka uradi po pet zadataka samo na tu temu, a da u subotu zajedno pogledaju kako ide. Dogovaraju se i da telefon tokom tih pola sata bude u kuhinji. To Vuk prihvata bez mnogo gunđanja, jer je predlog došao kao deo plana, a ne kao kazna.

Šta je Vuk iz ovoga zaključio

Da je dvojka neprijatna, ali da se o njoj može razgovarati. Da mu nije „loša matematika“ nego jedna određena stvar u njoj. Da zna šta radi sutra u pet popodne.

U čemu je zapravo razlika

Vreme

U prvoj verziji razgovor počinje na vratima, dok je roditelj najljući, a dete najpostiđenije. U drugoj je odložen do trenutka kad oboje mogu da misle. Ljutnja i razočaranje su prirodni i ne morate ih kriti. Dovoljno je reći: „Ljuta sam, pričaćemo sutra.“

Predmet razgovora

Prvi razgovor se bavi ocenom, drugi kontrolnim. Ocena je samo broj i iz nje se ne vidi šta dalje. Na papiru sa greškama piše sve: šta dete zna, šta ne zna, gde je žurilo. Zato tražite da kontrolni vidite. Ako ostaje u školi, dete može da prepiše zadatke koje je pogrešilo ili možete zamoliti nastavnika da vam ga pokaže na otvorenim vratima.

Pitanja

Na „Kako si mogao?“ ne postoji odgovor, pa dete ćuti ili se brani. Na „Šta se desilo u trećem zadatku?“ postoji. Korisno je greške razvrstati u tri grupe: nisam znao, znao sam ali sam pogrešio u brzini, nisam stigao. Za svaku je lek drugačiji, a „uči više“ nije lek ni za jednu.

Poređenja

Sofijina petica Vuku ne govori ništa o razlomcima. Govori mu samo da je u očima roditelja manje vredan od Sofije. Ako već poredite, poredite ga sa njim samim: sa prošlim kontrolnim, sa onim što je znao pre mesec dana.

Posledice

Ograničenje telefona ponekad jeste potrebno, ako on zaista jede vreme za učenje. Ali deluje samo kad je jasno, kratko i vezano za rad: „pola sata vežbanja bez telefona svakog dana“ dete može da ispuni. „Nema telefona dok ne ispraviš“ ne može, jer ne zavisi samo od njega.

Dve napomene za kraj

Jedna dvojka je događaj. Niz slabih ocena iz istog predmeta, uprkos trudu, znak je da treba razgovarati sa nastavnikom, a po potrebi i sa pedagogom ili psihologom škole, da se vidi gde je zastoj i kakva bi podrška pomogla.

I drugo: obratite pažnju na to kako vam dete javlja loše vesti. Ako vam ih kaže samo, pre nego što ih vidite u dnevniku, nešto radite dobro. To poverenje će vam trebati za mnogo veće stvari od razlomaka.