Broji do sto, a ne zna koliko je pet

Petogodišnjak stoji nasred dnevne sobe i pred gostima izgovara brojeve do sto, bez daha i bez greške. Svi tapšu. Pola sata kasnije baka ga zamoli da donese pet kašika za supu. On se vrati sa punom šakom, nije siguran koliko ih je, pa ih prebroji dvaput i oba puta dobije drugačiji broj.

Nema u tome ničeg neobičnog. Niz „jedan, dva, tri...“ dete u početku uči kao brojalicu, isto kao što uči „Eci, peci, pec“. To je korisno znanje, ali tek prvi sprat. Pojam broja je nešto drugo: razumevanje da reč „pet“ označava količinu, i to istu količinu bilo da su u pitanju kašike, slonovi ili koraci do kupatila.

Pet malih otkrića iza jednog brojanja

Kad odrasla osoba prebroji jabuke u činiji, čini joj se da radi jednu prostu stvar. Dete do te lakoće stiže preko nekoliko otkrića, i svako od njih traži svoje vreme.

• Jedan predmet, jedan broj. Svaku stvar treba dotaći tačno jednom i uz nju izgovoriti tačno jedan broj. Mala deca često govore brže nego što pokazuju, pa neku kocku preskoče, a neku izbroje dvaput.
• Brojevi uvek idu istim redom. Posle tri dolazi četiri, i danas i sutra, i kad se brojimo mi i kad se broje bombone.
• Poslednji broj kaže koliko ih ima. Ovo je najveći skok. Dete izbroji „jedan, dva, tri, četiri“, a na pitanje „Koliko ih je?“ krene da broji ispočetka. Još ne zna da izgovoreno „četiri“ važi za celu gomilu, a ne samo za poslednju kocku.
• Svejedno je odakle se krene. Sleva, zdesna ili iz sredine, na kraju se dobije isto.
• Količina se ne menja kad se predmeti razmaknu. Pet dugmadi u zbijenom redu i pet dugmadi razvučenih preko celog stola i dalje su pet dugmadi. Predškolcu razvučeni red dugo izgleda kao „više“.

Uz ovo ide još jedna sposobnost: da se mala količina vidi odjednom, bez brojanja. Dve ili tri tačke na kocki za igru većina dece prepozna pogledom, a kasnije, uz iskustvo, i pet i šest u poznatom rasporedu. Zato su obična kocka i domine odlična „nastavna sredstva“.

Šta je realno očekivati pred prvi razred

Okvirno, i uz napomenu da se deca razvijaju različitim tempom, budući prvak obično može da:

• prebroji desetak predmeta i kaže koliko ih ima;
• iz veće gomile izdvoji traženi broj („daj mi šest“);
• uporedi dve gomile i kaže gde je više, gde manje, a gde jednako;
• kaže koji broj dolazi posle nekog broja i koliko je „još jedan“.

Pisanje cifara i računanje u svesci posao su prvog razreda. Dete koje pre škole zna da je sedam za jedan više od šest ima bolji oslonac od deteta koje ume da napiše sve cifre, a ne zna šta one znače.

Brojanje koje ima razlog

Deca najbolje broje kad od brojanja nešto zavisi. Nekoliko svakodnevnih prilika:

Postavljanje stola

„Nas je četvoro. Koliko nam treba viljušaka?“ Dete uz svaki tanjir stavlja jednu viljušku i tako vežba sparivanje jedan na jedan. Kad dođe baka, pitanje postaje zanimljivije: koliko sad treba, a koliko još fali?

„Donesi mi tri“

Prebrojati ono što je već na stolu lakše je nego odvojiti traženi broj iz pune korpe. Tražite tri štipaljke, pet krompira, dve kašičice. Ako dete donese šaku umesto pet, nemojte ispravljati, nego brojte zajedno i pitajte: „Imamo li previše ili premalo?“

Pravedna podela

Osam keksa na dvoje dece. Deca dele „jedan tebi, jedan meni“ i na kraju otkriju da svako ima po četiri. To je deljenje, godinama pre nego što će ga tako nazvati.

Prsti na više načina

„Pokaži mi pet. A možeš li pet da pokažeš drugačije?“ Tri prsta na jednoj i dva na drugoj ruci, četiri i jedan. Dete tako otkriva da se broj može rastaviti na delove, što je temelj sabiranja i oduzimanja.

Igre sa kockom i stepenice

Svaka igra u kojoj se figura pomera za onoliko polja koliko pokaže kocka vežba baš ono što treba: jedan korak, jedan broj. Stepenice u zgradi rade isto, a mogu se brojati i unazad kad se silazi.

Na šta ne vredi trošiti snagu

Na radne listove sa ciframa u četvrtoj godini, na brojanje do hiljadu i na poređenje sa detetom iz komšiluka koje „već sabira“. Rano recitovanje velikih brojeva lepo zvuči, ali ne govori mnogo o tome kako će detetu ići matematika. Mnogo više govori to da li ume da kaže ko ima više klikera i za koliko.

Kada potražiti savet

Ako se bliži polazak u školu, a dete i pored svakodnevne igre uporno ne uspeva da prebroji nekoliko predmeta, ne razlikuje „više“ i „manje“ ili ne povezuje broj sa količinom, popričajte sa vaspitačem i pedijatrom. Oni mogu da vas upute u razvojno savetovalište pri domu zdravlja, gde će stručnjak proceniti da li je detetu potrebna dodatna podrška ili samo još malo vremena.

Za igru kod kuće mogu da posluže i naše vežbe iz matematike i logike. A onaj petogodišnjak sa početka? Dajte mu da svaki dan postavlja sto. Do zime će doneti tačno pet kašika.