Šta zapravo znači trojka?

Ocenjivanje u osnovnoj školi uređeno je pravilnikom koji važi za sve škole u Srbiji, a svaki nastavnik ga primenjuje na svoj predmet. Pravila se povremeno menjaju, pa ono što sledi shvatite kao objašnjenje logike ocenjivanja. Za pojedinosti koje važe ove školske godine najsigurnije je pitati odeljenjskog starešinu ili pedagoga škole.

Šta ocena uopšte meri?

Ne meri koliko je dete zapamtilo. Bar ne samo to. Kriterijumi su postavljeni tako da ocena raste sa onim što učenik ume da uradi sa znanjem i sa tim koliko je u tome samostalan. Uprošćeno, to izgleda ovako:

• Dvojka: učenik prepoznaje i ponavlja osnovno gradivo, uz pomoć nastavnika, i primenjuje ga u najjednostavnijim situacijama.
• Trojka: razume osnovno i ume da ga upotrebi u poznatim situacijama, delimično samostalno.
• Četvorka: povezuje gradivo, primenjuje ga i u novim zadacima, uz malo pomoći.
• Petica: radi potpuno samostalno, snalazi se u nepoznatim zadacima, ume da obrazloži, uporedi i proceni.

Otuda i odgovor na pitanje iz naslova. Trojka najčešće znači: dete zna lekciju, ali je ne koristi. Reprodukuje, a ne primenjuje.

Moje dete je naučilo celu lekciju. Zašto nije dobilo pet?

Ovo je najčešći nesporazum između kuće i škole. „Naučio je sve“ kod kuće obično znači da ume da ispriča lekciju. Ako je nastavnik potom pitao „zašto“, „uporedi“ ili dao zadatak kakav nije rađen na času, a dete nije umelo, po kriterijumima to nije petica, koliko god lekcija bila tečno ispričana.

Vredi pitati dete šta ga je nastavnik tačno pitao i gde je zastalo. Odgovor obično pokaže da li je problem u količini znanja ili u načinu učenja.

Po čemu se razlikuju prvi razred i stariji razredi?

U prvom razredu ocenjivanje je opisno. Nema brojeva, nego učiteljica opisuje napredovanje deteta: šta je savladalo, na čemu još treba raditi i kako mu se može pomoći. Od drugog razreda uvode se brojčane ocene od 1 do 5. Prelaz ume da bude osetljiv, jer dete prvi put dobija broj koji može da poredi sa tuđim. Tada pomaže da kod kuće i dalje pitate „šta si naučio“ pre nego „koliko si dobio“.

Kako se ocenjuje kontrolni, a kako usmeno odgovaranje?

Na pismenoj proveri zadaci su po pravilu različite težine: neki proveravaju osnovno, neki srednji nivo, a jedan ili dva traže primenu u novoj situaciji. Zato učenik koji tačno uradi sve osnovne zadatke obično dobije dvojku ili trojku, a ne četvorku. Skalu po kojoj se poeni pretvaraju u ocenu određuje nastavnik, najčešće u dogovoru sa kolegama iz istog predmeta, i ona nije ista u svim školama. Nastavnik je dužan da je učenicima saopšti, pa je slobodno pitajte.

Pismene provere koje traju duže od petnaest minuta najavljuju se unapred i upisuju u raspored koji škola objavljuje, a njihov broj u jednom danu i jednoj nedelji je ograničen. Kratke provere od desetak minuta nastavnik može dati i bez najave, i one prvenstveno služe da vidi koliko je odeljenje razumelo.

Kod usmenog odgovaranja nastavnik ima više prostora: može da postavi potpitanje, da traži primer, da vidi kako dete razmišlja. Tu se često bolje pokaže razlika između naučenog napamet i shvaćenog.

Da li se ocenjuju i aktivnost, sveska, domaći?

Nastavnik prati i ono što se ne vidi na kontrolnom: rad na času, zalaganje, redovnost u izvršavanju obaveza, učešće u grupnom radu, projekte. Te beleške ulaze u sliku o učeniku i mogu da utiču na ocenu. Kod predmeta kao što su likovna kultura, muzička kultura i fizičko i zdravstveno vaspitanje, trud i napredak u odnosu na sopstvene mogućnosti imaju posebno veliku težinu, jer se ne očekuje da su sva deca jednako nadarena.

Šta je formativno, a šta sumativno ocenjivanje?

Reči zvuče učeno, a ideja je jednostavna. Formativno ocenjivanje je praćenje tokom rada: komentar u svesci, usmena povratna informacija, beleška nastavnika o tome šta učenik ume i šta treba da popravi. Njegova svrha je da dete zna kuda dalje. Sumativno je ocena koja zaključuje jednu celinu: kontrolni, pismeni zadatak, odgovaranje za ocenu, ocena na kraju polugodišta.

Za roditelja je formativni deo često korisniji od broja. Rečenica „tačno računa, ali ne čita pažljivo tekst zadatka“ kaže vam šta da radite. Trojka vam to ne kaže.

Koliko ocena dete treba da ima u polugodištu?

Pravilnik određuje najmanji broj ocena po predmetu u polugodištu, a taj broj zavisi od toga koliko časova nedeljno predmet ima: kod predmeta sa jednim časom nedeljno ocena je manje nego kod matematike ili srpskog. Smisao pravila je da se zaključna ocena ne izvodi iz jednog jedinog odgovaranja. Ako pred kraj polugodišta vidite da dete iz nekog predmeta ima samo jednu ocenu, sasvim je u redu da pitate nastavnika kada će imati priliku da dobije još neku. Isto tako, dete koje je nezadovoljno ocenom može samo da zamoli da odgovara ponovo. Nastavnici to po pravilu cene, naročito kada učenik dođe pripremljen, a ne dan pre zaključivanja ocena.

Šta znači jedinica i šta se dešava posle nje?

Nedovoljna ocena znači da učenik nije pokazao ni osnovno znanje iz onoga što je provereno. Jedna jedinica na kontrolnom nije presuda za celu godinu, ali jeste znak da treba reagovati odmah, dok je praznina mala. Škola je dužna da učeniku koji ne postiže rezultate pruži podršku, pre svega kroz dopunsku nastavu, i vredi insistirati da dete na nju zaista odlazi. Ako se dogodi da veliki deo odeljenja na istoj pismenoj proveri dobije nedovoljnu ocenu, propisi predviđaju da se ta provera ponovi, jer je tada verovatno da gradivo nije dovoljno uvežbano ili da je provera bila neprimerena. Kada se jedinice ponavljaju iz više predmeta, uključite odeljenjskog starešinu i pedagoga ili psihologa škole, koji mogu da pomognu da se nađe uzrok.

Kako nastaje zaključna ocena?

Zaključnu ocenu predlaže predmetni nastavnik (u mlađim razredima učitelj), a utvrđuje je odeljenjsko veće. Ona se izvodi iz svih ocena tokom polugodišta, odnosno godine, uz uvažavanje napretka i zalaganja učenika. Prema pravilniku koji je važio u vreme pisanja ovog teksta, zaključna ocena ne može biti niža od one na koju ukazuje prosek pojedinačnih ocena (na primer, prosek od 4,50 naviše znači peticu), a može biti i viša. Pojedinosti proverite u školi, jer su se ova pravila više puta menjala.

Važno je i ovo: ocena je javna i nastavnik je dužan da je obrazloži učeniku odmah po saopštavanju. Dete ima pravo da zna zašto je dobilo baš tu ocenu i šta treba da uradi za višu.

Kako da razgovaram sa nastavnikom o oceni?

Nastavnici imaju termine za razgovor sa roditeljima („otvorena vrata“), a ocene možete pratiti i kroz elektronski dnevnik. Razgovor će biti mnogo korisniji ako umesto „zašto je dobio tri?“ pitate:

• Šta moje dete ume, a šta mu još nedostaje za višu ocenu?
• Na kakvim pitanjima ili zadacima najčešće zastane?
• Šta bi kod kuće trebalo da radi drugačije?
• Kada će imati sledeću priliku da pokaže šta zna?

Tako sa razgovora izlazite sa planom, a ne sa objašnjenjem. Dobro je da stariji učenik i sam prisustvuje ili bar zna o čemu ste razgovarali.

Šta ako mislim da ocena nije pravedna?

Počnite od deteta: tražite da vam ispriča šta je bilo pitano i kako je odgovorilo, i pogledajte rad ako je pismeni (roditelj ima pravo uvida). Zatim razgovarajte sa nastavnikom, mirno i sa konkretnim pitanjem. Ako posle toga i dalje ne razumete ocenu, sledeće adrese su odeljenjski starešina i pedagog ili psiholog škole, koji često umeju da posreduju. Propisi predviđaju i formalni prigovor na ocenu, koji se podnosi direktoru škole u kratkom roku, ali se velika većina nesporazuma reši mnogo ranije, u razgovoru.

Jednu stvar vredi izbegavati: da pred detetom kažete kako ga nastavnik „ne voli“ ili „ocenjuje preko prsta“. I kad ste ljuti, dete sutra ponovo sedi na času kod tog nastavnika, a uverenje da trud nema veze sa ocenom teško se kasnije ispravlja.