Šta zaista pomaže detetu da nauči engleski kod kuće

O učenju engleskog svako ima mišljenje. Jedni se zaklinju u crtane filmove, drugi u privatne časove od vrtića, treći u sveske ispisane rečima u dve kolone. U svakom od tih uverenja ima ponešto tačno, ali se u praksi često pokaže da dete ulaže trud tamo gde se najmanje vraća. Prošli smo kroz šest najčešćih.

1. „Ja ne znam engleski, pa ne mogu da pomognem“

Možete, i to više nego što mislite. Detetu kod kuće ne treba još jedan nastavnik, treba mu neko ko će ga saslušati i pitati. Sve ovo može roditelj koji ne zna ni reč engleskog:

• da drži sliku ili srpsku reč, a dete kaže englesku, pa zajedno provere u svesci;
• da zamoli dete da mu prevede šta piše u lekciji i objasni o čemu je tekst;
• da pusti zvučni zapis uz udžbenik (većina izdavača ga nudi na svom sajtu ili u digitalnom udžbeniku) i posluša kako dete ponavlja za snimkom;
• da traži da ga dete nauči pet novih reči. Deca vole da budu ta koja znaju više, a objašnjavanje drugome je odličan način da se nešto utvrdi.

Jedino što nije dobra ideja jeste da ispravljate izgovor ako sami niste sigurni. Za to služe snimak i nastavnik.

2. „Gleda crtaće na engleskom, naučiće sam“

Deca koja mnogo slušaju engleski kroz crtane filmove, pesme i igrice zaista često bolje razumeju govor, imaju lepši izgovor i veći rečnik. To je prava prednost i ne treba je potcenjivati.

Međutim, škola traži i ono što ekran ne daje: čitanje, pisanje bez grešaka, sastavljanje rečenice po pravilu. Nastavnici dobro poznaju učenika koji tečno priča, a na pismenom napiše „becouse“ i ne zna da postavi pitanje u prošlom vremenu. Slušanje je odlična podloga, ali ne zamenjuje rad sa sveskom. Deci koja lako razumeju često je i teže da to prihvate, jer imaju utisak da već sve znaju.

3. „Reči se uče sa spiska: reč, crtica, prevod“

Dve kolone u svesci su zgodne za zapisivanje, ali slabe za učenje. Dete nauči spisak po redu, pa zna da posle „kitchen“ dolazi „bedroom“, a kad reč sretne u tekstu, ne prepozna je. Bolje je ovako:

• Reč u rečenici. Umesto „borrow - pozajmiti“, zapamtiti „Can I borrow your pen?“. Tako se uz reč uči i kako se koristi.
• Slika umesto prevoda, gde god može, naročito u mlađim razredima.
• Kartice umesto spiska. Mogu da se promešaju, pa nema učenja po redosledu, i mogu da se odvoje one koje dete zna od onih koje ne zna.
• Ispitivanje u oba smera. Sa engleskog na srpski je lakše, a sa srpskog na engleski je ono što treba za pisanje i govor.
• Pisanje rukom. Engleske reči se ne pišu kako se izgovaraju, pa ih za pismeni treba napisati više puta, a ne samo izgovoriti.

4. „Gramatika se uči tako što se nauči pravilo“

Pravilo „Present Simple u trećem licu jednine dobija nastavak -s“ dete može da izgovori bez greške i da u sledećoj rečenici napiše „he play“. Pravilo se usvaja preko primera. Korisnije je da dete ima tri svoje rečenice koje zna napamet („My sister plays tennis.“) i da po njima pravi nove, nego da zna definiciju.

Dobra kućna vežba: dete uzme jednu rečenicu iz lekcije i menja je. Potvrdna, odrična, upitna. Ja, on, oni. Danas, juče. Pet minuta takvog menjanja utvrdi više nego stranica prepisanih pravila.

Za mlađe razrede važi drugačije. U prvom i drugom razredu nastava stranog jezika je po pravilu pretežno usmena: pesmice, igre, slušanje, kratki odgovori. Čitanje i pisanje uvode se postepeno kasnije. Nema razloga da kod kuće sa prvakom vežbate pisanje engleskih reči ako se to u školi još ne traži. U tom uzrastu vredi ono što dete rado radi: pesma, brojalica, imenovanje stvari po kući.

5. „Svaku grešku treba odmah ispraviti“

Dete koje se prekida posle svake druge reči brzo nauči da je najsigurnije ćutati. A jezik se ne može naučiti ćuteći. Kada dete govori ili čita naglas, pustite ga da završi misao, pa onda izdvojite jednu ili dve greške koje se ponavljaju. Kod pisanja je drugačije: tu ima smisla da se greške obeleže i da ih dete samo ispravi, jer pismeni rad traži tačnost.

Vredi napraviti i mali spisak „mojih grešaka“: tri-četiri stvari na kojima dete stalno greši (nastavak -s, „their“ i „there“, redosled reči u pitanju). Taj spisak pogleda pre nego što preda bilo šta napisano.

6. „Bez privatnih časova nema ništa“

Za većinu dece dovoljni su školski časovi i kratak, redovan rad kod kuće. Reč je o desetak minuta dnevno: nekoliko reči na karticama, čitanje teksta iz lekcije naglas, jedno slušanje snimka. Deset minuta svakog dana daje više od sat vremena jednom nedeljno, jer se jezik najviše oslanja na učestalost.

Dodatna pomoć ima smisla u nekoliko situacija: kada dete ima rupe iz ranijih razreda, pa ne može da prati novo gradivo; kada je promenilo školu ili udžbenik i zaostaje; ili kada želi više od onoga što škola nudi. Prvi korak je razgovor sa nastavnikom engleskog, koji može da kaže šta tačno nedostaje, i dopunska nastava u školi. Ako se odlučite za privatne časove, u našem imeniku nastavnika možete potražiti nekoga iz svog mesta.

A dok razmišljate, pitajte dete šta su danas učili i zamolite ga da vam to kaže na engleskom. Čak i ako ne razumete odgovor.