Sedam starih igara koje rade za školu više nego što izgleda

Od đaka tražimo nešto što telu od sedam godina teško pada: da četiri ili pet časova sedi uspravno, drži glavu iznad sveske i mirno pomera samo šaku. Za to su potrebni jaka leđa i trbuh, stabilna ramena, ravnoteža i osećaj gde je telo u prostoru. Ništa od toga se ne stiče sedenjem.

Stiče se krupnom motorikom, to jest pokretima velikih mišića: trčanjem, skakanjem, penjanjem, bacanjem. Ne treba od kretanja očekivati čuda sa ocenama, ali deca koja se dovoljno kreću obično lakše sede, bolje spavaju i mirnija su posle napornog dana. Evo sedam igara koje su naše bake zvale prosto igrom, i šta svaka od njih usput vežba.

1. Vijača

Ritam, izdržljivost i usklađivanje ruku i nogu. Dete mora da pogodi trenutak, što je vežba procene vremena i sopstvenog pokreta. Početnicima je lakše da prvo preskaču vijaču koja miruje na zemlji, pa onu koju neko lagano njiše.

2. Lastiš

Skokovi tačno određenim redom, na jednoj i obe noge, uz pamćenje koraka. Vežba ravnotežu i odskok, a zahteva i dogovor troje dece oko pravila, što je posebna veština.

3. Školice

Skakutanje na jednoj nozi, naglo zaustavljanje, saginjanje bez gubitka ravnoteže. Dovoljna je kreda i tri metra betona.

4. Penjanje

Drvo, penjalica, mreža na igralištu. Jača ruke, ramena i šake, one iste koje posle drže olovku, i uči dete da planira sledeći potez i proceni šta može. Roditelju je ovde najteže da ćuti. „Pazi, pašćeš!“ deluje kao briga, a dete ometa baš kad mu treba puna usredsređenost. Stanite blizu i pustite ga da samo nađe oslonac.

5. Lopta

Hvatanje i bacanje, „između dve vatre“, dodavanje o zid. Vežba praćenje predmeta pogledom i usklađivanje oka i ruke. Deca koja se lopte plaše obično su je premalo hvatala, pa krenite od velike i mekane, sa male razdaljine.

6. Bicikl, trotinet, rolšue

Ravnoteža u pokretu i istovremeno praćenje okoline. Uz to, redak slučaj u kome dete jasno vidi sopstveni napredak iz dana u dan.

7. Hodanje po ivičnjaku

Ili po oborenom deblu, niskom zidu, liniji na terenu. Najjednostavnija vežba ravnoteže koja postoji, a deca je rade sama od sebe čim im se ne žuri. Na putu do škole ostavite pet minuta viška za ivičnjake.

A organizovani sport?

Trening donosi ono što dvorište ne može: trenera, pravila, ekipu, redovnost. Ali ne zamenjuje slobodno kretanje. Dete koje dva puta nedeljno ima trening, a ostatak vremena sedi, kreće se premalo.

Nekoliko smernica za izbor, bez pretenzije da važe za svako dete:

• U nižim razredima širina je važnija od specijalizacije. Plivanje, gimnastika, atletika, borilačke veštine i igre loptom daju široku osnovu. Sasvim je u redu da dete proba nekoliko sportova pre nego što se zadrži na jednom.
• Pitajte dete. Sport koji ste vi voleli nije nužno i njegov. Nekoj deci odgovara ekipa, nekoj pojedinačni sport u kome se takmiče sama sa sobom.
• Gledajte trenera. U ovom uzrastu dobar trener pazi da svi igraju, a ne samo najbolji, i ne viče na decu zbog rezultata.
• Dva do tri treninga nedeljno većini osnovaca je sasvim dovoljno. Ako zbog sporta dete nema nijedno slobodno popodne, raspored je pretrpan.
• Odustajanje nije katastrofa, ali dogovorite pravilo: započeta sezona ili plaćeni mesec se završi, pa se onda odlučuje.

Sport ne ukidajte kao kaznu za loše ocene. Detetu kome u školi ne ide, teren je često jedino mesto gde se oseća sposobnim, i baš mu je tada najpotrebniji.

Ako je dete upadljivo nespretno

Deca se razlikuju, i ne mora svako biti spretno. Vredi, ipak, porazgovarati sa pedijatrom ili u razvojnom savetovalištu ako dete često pada i sapliće se, teško uči pokrete koje su vršnjaci odavno savladali (skakutanje na jednoj nozi, hvatanje lopte, vožnja bicikla), brzo se zamara pri sedenju ili uporno izbegava svaku fizičku igru. Lekar će proceniti da li je potreban pregled fizijatra ili drugog stručnjaka, a mnoge teškoće te vrste dobro reaguju na ciljano vežbanje.

Za sve ostale važi jednostavan recept: svakog dana bar jedan sat napolju, u patikama koje smeju da se isprljaju.