„Piše kao da je kokoška čeprkala“

O dečjem rukopisu svi u kući imaju mišljenje. Baka pamti da je nekad postojao predmet lepo pisanje, tata tvrdi da ni on ne piše bolje pa je završio fakultet, a mama cepa list i traži da se sve prepiše. Dete za to vreme zaključuje samo jedno: da je pisanje muka.

Vredi zato razdvojiti šta je u tim porodičnim raspravama tačno, a šta nije.

Zabluda 1: „Ružno piše jer ga mrzi“

Ponekad zaista žuri da što pre završi. Ali pisanje je jedna od najsloženijih veština koje tražimo od malog deteta: treba se setiti oblika slova, odrediti mu veličinu i mesto u redu, voditi olovku odgovarajućim pritiskom i uz sve to misliti o tome šta se piše. Ako bilo koja karika zapinje, rezultat izgleda kao nemar.

Jednostavna provera: zamolite dete da tri reda napiše najlepše što ume, bez ograničenja vremena. Ako su ta tri reda uredna, dete ume, pa su u pitanju brzina, umor ili motivacija. Ako su i uz najveći trud slova nejednaka i jedva čitljiva, lenjost nije objašnjenje.

Zabluda 2: „Neka prepiše celu stranu, pa će naučiti“

Prepisivanje za kaznu ima jedan pouzdan ishod: dete zamrzi svesku. Ruka koja je već umorna na drugoj strani piše gore nego na prvoj, pa novi list često izgleda lošije od pocepanog.

Rukopis se popravlja kratkim i ciljanim vežbanjem. Izaberite jednu stvar (na primer, da sva slova stoje na liniji, ili da razmak između reči bude širok kao jedan prst) i vežbajte je pet do deset minuta dnevno. Kad se to ustali, pređite na sledeću. Dobro je i da dete samo bude sudija: neka u svakom redu zaokruži slovo koje mu je najbolje ispalo. Tako uči da gleda svoj rukopis, a vi ne morate da budete onaj ko stalno traži greške.

Zabluda 3: „Dečaci jednostavno pišu ružnije“

U mnogim odeljenjima sveske devojčica zaista izgledaju urednije, i učitelji to često primećuju. Razlike unutar svake grupe ipak su mnogo veće nego između njih, pa pol ništa ne govori o pojedinačnom detetu. Opasnost ove rečenice je u tome što dečaku kome treba pomoć niko ne pomogne, jer se od njega bolje i ne očekuje, a devojčica sa istom teškoćom sluša da je „aljkava“.

Zabluda 4: „Proći će samo“

Nekad i prođe. U prvom razredu rukopis je kod većine dece krupan, neravan i spor, i to je očekivano. Tokom drugog i trećeg razreda slova se smanjuju i ujednačavaju, a pisanje ubrzava, bez ikakve posebne vežbe osim one školske.

Ima, međutim, znakova zbog kojih ne treba čekati:

• dete se posle nekoliko redova žali na bol u šaci ili stalno otresa ruku
• ni samo ne može da pročita šta je napisalo
• slova u istoj reči su vrlo različite veličine, „plešu“ iznad i ispod linije, a razmaci između reči nestaju
• u rečima često nedostaju slova, zamenjena su sličnim ili su okrenuta, i to traje i posle prvog razreda
• piše toliko sporo da ne stiže da prepiše sa table
• usmeno zna, a pismeni radovi su znatno slabiji
• izbegava sve što uključuje olovku, uključujući crtanje

Jedan znak sa spiska ne znači mnogo. Kada ih je više i kada traju mesecima, razgovarajte sa učiteljicom i pitajte šta ona vidi na času. Škola ima pedagoga ili psihologa, a često i logopeda, koji mogu da procene da li je potrebna dodatna provera. Uzroci umeju da budu sasvim različiti, od slabije spretnosti prstiju i neispravljenog vida do specifične teškoće u pisanju, pa je procena stručnjaka korisnija od nagađanja kod kuće.

Zabluda 5: „Bitno je šta piše, a ne kako“

U ovoj rečenici ima istine, jer krasnopis odavno nije cilj škole. Čitljivost i brzina su ipak praktične stvari. Učenik koji ne može da pročita sopstvene beleške teško iz njih uči. Na kontrolnom se dešava da nastavnik ne prizna odgovor koji ne može da odgonetne, a u zadatku iz matematike sedmica koja liči na jedinicu odvede ceo račun na pogrešnu stranu. Ko piše sporo, svu pažnju troši na slova i nema je dovoljno za sadržaj.

Razuman cilj je rukopis koji je čitak, dovoljno brz i ne zamara ruku. Ne mora da bude lep.

Šta onda vredi raditi

Proverite osnovne uslove: kako dete sedi, kako drži olovku, vidi li dobro. Vežbajte kratko i svakog dana umesto dugo i nedeljom. Tražite čitkost, a ukrašavanje ostavite onima koji u tome uživaju. Hvalite napredak u odnosu na prošli mesec, a ne u odnosu na drugaricu iz klupe. I ne cepajte listove. Stara sveska je najbolji dokaz detetu da se trud isplatio: za pola godine otvorite je zajedno i uporedite.