Pustite ga da priča sam sa sobom

Iz sobe se čuje glas. Niko nije u gostima, telefon je kod vas na punjaču, a dete ipak nekome objašnjava da biljke dišu i danju i noću. Zastane, kaže „ne, čekaj“, pa krene ispočetka. Prvi poriv je da proverimo šta se dešava, drugi da doviknemo da uči u sebi jer mlađi brat spava. Naš predlog je da ne uradite ni jedno ni drugo.

Dete koje uči naglas radi nekoliko korisnih stvari odjednom, a da toga nije svesno. Kada čita u sebi, oči lako preleću preko reda i preskoče ono što je teško. Glas to ne dozvoljava: svaku reč mora da izgovori, pa i onu koju ne razume, i tu se obično spotakne. To spoticanje je dragoceno. Na mestu gde je rečenica stala, stalo je i razumevanje, i dete to čuje samo, bez ičijeg preslišavanja. Kod učenja u sebi ista praznina prođe neprimećeno i ispliva tek pred tablom.

Druga korist je u tome što je u školi znanje najčešće govor. Odgovara se naglas, pred odeljenjem, celim rečenicama. Dete koje je lekciju samo čitalo prvi put je izgovara baš onda kada je i ocenjuju. Ono koje ju je kod kuće već jednom ispričalo zidu, plišanom medvedu ili zamišljenom razredu, ima za sobom generalnu probu. Zna kako počinje, zna gde mu zapinje jezik na „hlorofilu“, zna koliko to traje.

Vredi ipak razlikovati dve vrste učenja naglas. Jedno je glasno čitanje iste strane po treći put, koje zvuči vredno, a može biti jednako mehaničko kao i tiho. Drugo je govorenje bez knjige: dete sklopi udžbenik i priča šta je zapamtilo, svojim rečima, kao da nekome objašnjava. To drugo je ono što daje rezultat. Ako čujete da se iz sobe ponavlja ista rečenica istim ritmom, verovatno je u pitanju prvo, i tada pomaže jedno jednostavno pitanje kroz odškrinuta vrata: „Hoćeš da mi objasniš to bez knjige?“

Mlađoj deci publika mnogo znači. Lutke poređane na krevetu, pas, baka preko telefona, vi dok ljuštite krompir. Ne morate da znate gradivo, dovoljno je da slušate i tu i tamo kažete da nešto niste razumeli. Starijima publika često smeta, pa više vole zatvorena vrata i šetnju po sobi. I jedno i drugo je u redu. Neka deca vole da se snime telefonom i preslušaju, što je odlično, pod uslovom da se na tome ne zadrže duže nego na samoj lekciji.

Naravno, ne uči se sve naglas. Zadaci iz matematike traže olovku, a ne govor, mada i tu pomaže da dete poluglasno kaže šta radi i zašto. Ima i dece kojoj sopstveni glas odvlači pažnju i koja bolje misle pišući. Njih ne treba terati. A ako u stanu nema uslova za glasno učenje, i šapat radi sasvim pristojno.

Za sve ostale važi: mrmljanje iza zatvorenih vrata znači da je učenje u toku. Kada ste poslednji put vi nešto važno uvežbavali naglas pre nego što ste to rekli pred drugima?