Privatni časovi: prava pomoć ili skupa navika?

O privatnim časovima se govori ili šapatom, kao o priznanju poraza, ili sasvim rutinski, kao o stavci u kućnom budžetu koja se podrazumeva od petog razreda. Oba stava počivaju na pogrešnim pretpostavkama. Izdvojili smo pet koje najčešće čujemo.

Prva zabluda: „Čim se pojavi loša ocena, treba zvati nastavnika“

Jedna dvojka je podatak, ne dijagnoza. Pre telefona vredi saznati odakle je došla. Dete nije učilo? Učilo je, ali nije razumelo? Razumelo je, ali se na kontrolnom zbunilo? Bilo je bolesno kad se radila ta oblast? Svaki od ovih odgovora traži nešto drugo, i samo jedan od njih traži privatnog nastavnika.

Redosled koji štedi i novac i živce izgleda ovako. Prvo razgovor sa nastavnikom koji predaje: šta tačno ne zna i šta predlaže. Zatim dopunska nastava, koju škola organizuje baš za učenike kojima gradivo teže ide, besplatna je i drži je isti nastavnik koji će dete ocenjivati. Mnogi roditelji je preskaču jer je deca doživljavaju kao kaznu. Jedan odlazak obično pokaže da u učionici sedi petoro dece i da se tu konačno sme pitati sve. Uz to ide i vežbanje kod kuće, za koje su dovoljni udžbenik, zbirka i testovi po razredima i predmetima na kojima se odmah vidi gde zapinje.

Ako posle mesec-dva takvog rada nema pomaka, privatni časovi su sasvim razuman sledeći korak.

Druga zabluda: „Privatni časovi su za slabe đake“

Časovi imaju smisla u više različitih situacija, i samo neke imaju veze sa slabim ocenama:

• dete je zbog bolesti ili selidbe propustilo veći deo gradiva i treba da ga nadoknadi u kratkom roku
• rupa je stara: u šestom razredu se ispostavi da razlomci iz četvrtog nikad nisu legli, a na njih se sada sve naslanja
• roditelj ne može da pomogne, jer gradivo više ne pamti, jer radi do kasno ili jer se svako zajedničko učenje završi svađom
• dete želi više od onoga što čas nudi, sprema takmičenje ili ga neka oblast posebno zanima
• pred završnim ispitom, kad je potrebno sistematično obnoviti gradivo više razreda

Stida tu nema mesta. Ima mesta samo pitanju da li je cilj jasan.

Treća zabluda: „Što više časova, to bolje“

Dobar privatni nastavnik radi na tome da postane nepotreban. Loše postavljeni časovi rade suprotno: dete prestane da sluša u školi jer će mu „sve objasniti Ana u četvrtak“, domaći se radi na času, a pred kontrolni se zakazuje dodatni termin. Ocene mogu čak i da porastu, ali dete samo ne ume ništa više nego pre, i to se pokaže onog dana kad časovi stanu.

Zato se pre prvog časa dogovaraju tri stvari: šta je cilj (razumeti razlomke, a ne „popraviti matematiku“), koliko će otprilike trajati i kako ćemo znati da je uspelo. Ako se posle dva-tri meseca redovnog rada ništa ne menja, treba promeniti pristup ili nastavnika, a ne dodati još jedan termin nedeljno.

Četvrta zabluda: „Dobar nastavnik je onaj posle koga stigne petica“

Ocena je spor i nepouzdan pokazatelj. Brži su ovi:

• dete posle časa ume svojim rečima da objasni šta je radilo
• nastavnik mu daje da samo rešava i greši, umesto da rešava pred njim
• traži na uvid školsku svesku i kontrolne i nadovezuje se na ono što se radi u školi
• javi vam se sa konkretnim zapažanjem: „ne zna deljenje sa ostatkom, zato mu ne idu razlomci“
• dete na čas ide bez otpora, ili bar bez većeg otpora nego u školu

Pri izboru pitajte za iskustvo sa tim uzrastom i predmetom i dogovorite jedan probni čas pre nego što se obavežete na duže. Preporuka drugih roditelja i dalje je najčešći put, a nastavnike po predmetu i mestu možete potražiti i u imeniku nastavnika na Testoteci. Sa detetom posle probnog časa porazgovarajte nasamo: da li je razumelo objašnjenje i da li bi išlo ponovo.

Peta zabluda: „Kad platimo časove, naš deo posla je gotov“

Sat nedeljno ne može da zameni ono što se dešava ostalih dana. Između dva časa dete treba samo da uradi zadatke koje je dobilo, a neko kod kuće treba da primeti da li ih je uradilo. Vredi povremeno pitati i privatnog nastavnika i školskog kako stvari stoje; njih dvoje se gotovo nikad ne čuju, pa ste vi jedina veza.

Postoji i slučaj u kome privatni časovi nisu rešenje, koliko god ih bilo. Ako dete uprkos trudu i pomoći uporno zaostaje u čitanju, pisanju ili računanju, ako se teškoće vide u više predmeta ili traju od prvog razreda, razgovarajte sa pedagogom ili psihologom škole. Možda je potrebna procena logopeda ili drugog stručnjaka i drugačija vrsta podrške, a nju dodatni sat matematike ne može da pruži.