Pohvala koja pomaže i pohvala koja odmaže
Deset rečenica koje vredi zameniti
Fotografija: Family Moments / StockSnap (CC0)
Pohvala je povratna informacija. Dete iz nje saznaje šta odrasli cene, pa to ubuduće pokušava da ponovi ili da sačuva. Zbog toga nije svejedno šta tačno hvalimo.
Kad hvalimo osobinu („pametan si“, „talentovana si“), dete dobija etiketu koju posle mora da brani. Pamet se u njegovim očima pokazuje tako što stvari idu lako, pa svaki zadatak koji ne ide lako postaje pretnja: šta ako se ispostavi da ipak nisam pametan? Takva deca počinju da biraju lakše zadatke, da kriju greške i da se povlače pred izazovom. Ovu pojavu psiholozi koji se bave motivacijom opisuju već decenijama.
Kad hvalimo ono što je dete uradilo (trud, način, strpljenje, popravku), ono dobija uputstvo koje može da ponovi. Trud je pod njegovom kontrolom, a pamet nije.
Umesto ovoga, probajte ovo
| Uobičajena pohvala | Bolja zamena | Šta dete iz nje čuje |
|---|---|---|
| „Bravo, pametnice!“ | „Vidim da si svaki zadatak proverila pre nego što si predala.“ | Provera se isplati, radiću to opet. |
| „Ti si rođeni matematičar.“ | „Ovaj zadatak si rešio na dva načina. Kako si se setio drugog?“ | Zanima ih kako mislim. |
| „Super!“ (bez gledanja u svesku) | „Ova rečenica o baki mi je najlepša u sastavu, baš je vidim pred sobom.“ | Stvarno je pročitala. |
| „Vidiš kako je lako kad hoćeš.“ | „Nije bilo lako, a ostao si dok nisi završio.“ | Moj napor je primećen. |
| „Najbolja si u odeljenju.“ | „Pre mesec dana si u diktatu imala osam grešaka, sad tri.“ | Merim se sa sobom od juče. |
| „Petica! Ponosim se tobom.“ | „Petica! Šta misliš, šta ti je ovog puta najviše pomoglo?“ | Uspeh ima uzrok koji znam. |
| „Divan crtež, pravi si umetnik.“ | „Koliko si boja upotrebio za nebo! Pričaj mi šta se ovde dešava.“ | Moj rad je zanimljiv. |
| „Bravo što si sve tačno uradila.“ | „Ovde si pogrešila, primetila i sama ispravila. To je teže nego uraditi tačno iz prve.“ | Greška se popravlja, ne krije. |
| „Dobar si dečko.“ | „Hvala ti što si spakovao torbu bez podsećanja, mnogo mi je olakšalo jutro.“ | Znam šta sam tačno uradio dobro. |
| „Vidiš da možeš bolje od brata.“ | „Ovo ti je išlo teško prošle nedelje, a danas si uradio sam.“ | Napredujem, i to nema veze s bratom. |
Tri pravila koja stoje iza tabele
Opišite, ne ocenjujte. Kažite šta vidite: šta je dete uradilo, koliko dugo, na koji način. Konkretna rečenica dokazuje da ste zaista gledali, a deca vrlo dobro razlikuju pažnju od usputnog „super“.
Hvalite ono na šta dete može da utiče. Trud, strategiju, upornost, pažljivost, spremnost da pita. Ne visinu, ne brzinu shvatanja, ne „dar“.
Budite iskreni i ne preterujte. Pohvala za svaku sitnicu brzo izgubi vrednost, a dete koje je navikne na stalan aplauz počinje da radi zbog aplauza. Oduševljenje nad osrednjim radom deca prozru, naročito starija, pa prestanu da vam veruju i kad je zasluženo. Ako se dete nije potrudilo, a dobilo je dobru ocenu jer je kontrolni bio lak, ne morate da izmišljate trud. Dovoljno je: „Ovo ti je bilo lako. Hajde da nađemo nešto teže, da vidimo šta još možeš.“
A šta sa detetom koje se trudilo, a nije uspelo?
Ovde pohvala truda ima zamku. „Važno je da si se trudio“ izgovoreno nad trojkom zvuči kao utešna nagrada i dete to oseti. Poštenije je priznati oba dela: „Vidim da si učio tri dana i znam da si razočaran. Hajde da pogledamo gde je zapelo, možda treba da promenimo način.“ Trud se ne hvali da bismo zataškali rezultat. Hvali se da bi dete nastavilo da traži put.
Koliko često?
Ne postoji norma. Detetu koje tek počinje nešto novo ili koje je nesigurno treba više potvrde, uhodanom detetu manje. Ponekad je najbolja pohvala tiha: pogled preko ramena, klimanje glavom, crtež zakačen na frižider. Ili pitanje koje pokazuje da vas zanima, a to je, kad se sve sabere, ono što deca u pohvali zapravo traže.
Tekstovi na blogu su informativnog karaktera i ne zamenjuju savet stručnjaka (pedagoga, psihologa, logopeda ili lekara).
