„Neću da radim domaći!“

Sveska leži zatvorena, olovka je na podu, a dete sedi prekrštenih ruku i ponavlja da neće. Prvi poriv odraslog je da pojača glas ili da zapreti. To ponekad završi domaći za to veče, ali sutra sve kreće ispočetka, jer se uzrok otpora nije ni pipnuo.

„Neću“ je najkraća rečenica koju dete ima na raspolaganju, pa njome pokriva vrlo različite stvari. Ovde je pet najčešćih, sa znacima po kojima ćete ih prepoznati.

Kad „neću“ znači „ne mogu više“

Kako izgleda: otpor se javlja odmah po povratku iz škole ili kasno uveče. Dete je plačljivo, razdražljivo, svađa se i oko stvari koje nemaju veze sa školom.

Posle četiri ili pet časova, puta kući i možda treninga, dete je potrošeno. Gladnom i umornom detetu svaki zadatak izgleda nesavladivo, baš kao i odraslom posle teškog dana.

Šta pomaže: prvo ručak ili užina, pa pola sata do sat predaha, po mogućstvu uz kretanje, a ne uz ekran. Zatim domaći u isto vreme svakog dana, dok još ima snage. Ako se domaći redovno radi posle osam uveče, pomerite ga ranije pre nego što zaključite da je dete lenjo.

Kad znači „ne umem, a sramota me je da kažem“

Kako izgleda: otpor je vezan za jedan predmet ili jednu vrstu zadataka. Srpski uradi bez reči, a pred matematikom nastaje drama. Dete šara po margini, lomi olovku, govori da je zadatak glup.

Deci je lakše da kažu „neću“ nego „ne znam“. Prvo zvuči kao odluka, drugo kao poraz.

Šta pomaže: pitajte mirno: „Pokaži mi do kog mesta ti je jasno.“ Često se pokaže da je zapelo već kod teksta zadatka. Vratite se korak unazad, na lakši primer iste vrste, pa pustite dete da sledeći proba samo. Ako se isto ponavlja nedeljama, javite se učiteljici ili predmetnom nastavniku. Rupa u gradivu ne zatvara se sama, a oni mogu da vam kažu gde je tačno nastala i da uključe dete u dopunsku nastavu.

Kad znači „ovo je ogromno, ne znam odakle da krenem“

Kako izgleda: dete otvori torbu, vidi tri sveske i radnu svesku i zatvori je. Ili sedi pred praznim listom za sastav i ne napiše ni naslov.

Odrasli vide tri mala zadatka. Dete vidi brdo. Sposobnost da se posao rasparča na delove i poređa razvija se polako, kroz celu osnovnu školu.

Šta pomaže:

• Zajedno popišite šta ima za danas, na papiriću, i neka dete precrtava urađeno.
• Neka izabere odakle počinje. Nekoj deci prija da prvo skinu lakše, nekoj da odmah reše najteže.
• Veliki zadatak podelite: „Sada samo prva tri zadatka, pa pauza.“
• Za sastav: prvo razgovor o tome šta bi moglo da piše, pa tek onda olovka.

Kad znači „ti meni nećeš naređivati“

Kako izgleda: dete zna gradivo i nije umorno, ali se inati čim čuje reč „domaći“. Što više navaljujete, to je odbijanje tvrđe. Rasprava se brzo udalji od zadataka i pređe na to ko je šta rekao.

Domaći je u nekim kućama postao poprište odmeravanja snaga. Dete je otkrilo da je to jedna od retkih stvari na koju odrasli ne mogu da ga primoraju, i tu se ukopalo.

Šta pomaže: izađite iz borbe. Dajte detetu izbor tamo gde je on moguć: kada (pre ili posle crtanog), gde (za svojim stolom ili u trpezariji), kojim redom. Jedno ne podleže pregovorima, da se domaći uradi, ali sve oko toga može. Opomenite jednom, mirno, pa se povucite. Ako dete ipak ode u školu bez domaćeg, neka samo to objasni učiteljici. Jedan takav razgovor često uradi više od deset vaših pridika. O tom dogovoru je dobro unapred obavestiti učiteljicu, da zna zašto ne intervenišete.

Kad znači „ovo nema nikakvog smisla“

Kako izgleda: dete se buni protiv određene vrste zadataka: prepisivanja, dugih nizova istih računa, ponavljanja nečega što već zna. Pita „a šta će mi to“.

Pitanje nije bezobrazno. I odrasli teško rade posao čiju svrhu ne vide.

Šta pomaže: recite iskreno čemu zadatak služi. Prepisivanje uvežbava ruku da piše brže, pa će mu u starijim razredima ostati snage za razmišljanje. Nizovi računa služe da tablica množenja postane automatska. Ako ni sami ne vidite svrhu, ne morate da je izmišljate. Dovoljno je: „Znam da ti je ovo dosadno. Hajde da ga završimo brzo i dobro, pa da ga zaboravimo.“ Ono što nikako ne valja jeste da pred detetom kritikujete učiteljicu i zadatke koje daje. Ako mislite da je domaćeg previše ili da je neprimeren, to je tema za razgovor sa njom, bez deteta.

Šta gotovo nikad ne pomaže

• Pridika u trenutku otpora. Dete koje je uzrujano ne čuje argumente. Razgovor ostavite za mirniji deo dana.
• Pretnje koje nećete sprovesti. „Nećeš gledati televiziju mesec dana“ dete zapamti kao praznu rečenicu.
• Da uradite domaći umesto deteta. Problem je rešen za večeras, a dete je naučilo da se otpor isplati.
• Poređenje sa bratom, sestrom ili drugom iz klupe. Iz toga se rodi ljutnja, radni elan nikad.

Kada potražiti pomoć

Povremeno „neću“ deo je odrastanja. Razgovor sa učiteljicom, a po potrebi i sa školskim pedagogom ili psihologom, ima smisla ako se otpor javlja skoro svakog dana duže od nekoliko nedelja, ako ga prate glavobolje ili bolovi u stomaku pred školu, ako je dete naglo promenilo odnos prema učenju ili ako primećujete da mu čitanje, pisanje ili računanje idu neuporedivo teže nego vršnjacima. Tada se iza otpora može kriti teškoća koju roditelj sam ne može da reši, a što se ranije prepozna, lakše se sa njom radi.

Do tada, sledeći put kad čujete „neću“, probajte da pre odgovora postavite sebi jedno pitanje: koje od ovih pet je večeras u pitanju?