„Koja je ono desna?“ Kad dete meša levo i desno

Jutro, hodnik, kasnite. „Obuj levu patiku, evo ti je.“ Dete gleda u patiku, pa u svoje noge, pa u vas. Posle kratkog razmišljanja navlači je na desnu nogu, sa mnogo samopouzdanja. Vi uzdahnete, ono se uvredi, i dan počinje kako ne treba.

Ako vam je scena poznata, dobra vest je da ste u veoma brojnom društvu. Levo i desno su među najtežim prostornim pojmovima koje dete usvaja, i to sa dobrim razlogom. „Gore“ je uvek tamo gde je nebo, „dole“ tamo gde je pod. Levo i desno, međutim, zavise od toga kuda ste okrenuti: čim se dete okrene, leva strana sobe postaje desna. Uz to, telo je spolja skoro simetrično, pa nema očiglednog znaka po kome bi se strane razlikovale.

Šta se kada može očekivati

Uzrasni okviri su grubi i deca se među sobom dosta razlikuju, ali red je uglavnom isti. Predškolac najpre nauči da pokaže svoju levu i desnu ruku, često uz razmišljanje i poneku grešku. Oko polaska u školu većina dece to radi prilično sigurno na sopstvenom telu. Određivanje strana na osobi koja stoji naspram deteta (kao u ogledalu, pa obrnuto) dolazi kasnije, obično tokom prvih razreda. Još kasnije dolazi lako baratanje stranama u odnosu na predmete: „knjiga je levo od lampe“.

Dakle, prvak koji povremeno zastane da razmisli nije ni po čemu neobičan. I mnogi odrasli krišom pogledaju ruku kojom pišu.

Kad greši na sopstvenom telu

Dajte mu oslonac koji je uvek sa njim. Najprostije je ruka kojom crta: „Desna je ona kojom držiš olovku“ (ili leva, ako je levoruko). Nekoj deci pomaže mladež, ožiljak ili sat na ruci. Popularan je i trik sa palcem i kažiprstom: kad dete ispruži obe šake dlanovima od sebe i odvoji palčeve, leva šaka pravi pravilno latinično slovo L. Vredi kod dece koja već poznaju latinicu.

Zatim sledi mnogo usputne upotrebe, bez ispitivanja: „Daj mi desnu ruku da pređemo ulicu“, „Operi i levo uvo“, „Stani na levu nogu kao roda“. Što ređe pitate „koja ti je leva?“, a što češće reč jednostavno koristite, to bolje.

Kad se zbuni čim neko stoji naspram njega

Ovo je korak više i ne treba ga požurivati. Stanite pored deteta, okrenuti na istu stranu, i podignite desne ruke. Zatim se polako okrenite prema njemu, držeći ruku podignutu. Dete svojim očima vidi da je vaša desna ruka sada naspram njegove leve. Isto možete uraditi sa plišanim medom koji „šeta“ po stolu i menja pravac.

Zgodna je i igra robota: jedno je robot, drugo upravljač koji izdaje naredbe („dva koraka napred, okreni se desno“). Kada robot ide prema upravljaču, naredbe postaju prava mozgalica, i tu se uči najviše.

Kad u svesci počinje sa pogrešne strane

Na papiru levo i desno više nisu deo tela, nego deo lista, pa je potreban novi oslonac. Mala zelena tačka u gornjem levom uglu stranice („odavde krećemo“) rešava mnogo toga u prvim nedeljama škole. Pomaže i dogovor da sveska uvek stoji isto na stolu, a pernica uvek sa iste strane. Učitelji često koriste i reči vezane za učionicu: „ka prozoru“, „ka vratima“. Nema ničeg lošeg u tome da ih pozajmite i kod kuće, dok se strane ne ustale.

Kad zna, ali mu treba vremena

Neka deca strane određuju tačno, ali sporo, pa pod pritiskom pogreše. Na fizičkom nastavnik vikne „nalevo krug“, pola odeljenja se okrene, a jedno dete još računa. Tu ne pomaže dodatno objašnjavanje, nego opuštena vežba u kojoj je brzina deo zabave: „Simon kaže“ sa naredbama za levu i desnu stranu, ples sa jednostavnim koracima, navođenje u vožnji („ti si danas navigator, kaži mi kuda skrećemo kod pekare“). I nikako podsmeh, čak ni dobronameran. Dete koje se stidi greške počinje da pogađa umesto da razmišlja.

Kad je levoruko

Levoruka deca ne mešaju strane više od dešnjaka zato što su levoruka. Zbrka nastaje kad im odrasli daju uputstva skrojena za dešnjake („desna je ona kojom pišeš“). Prilagodite oslonac i gotovo. Ruku kojom dete spontano radi ne treba menjati.

Kada potražiti savet

Samo mešanje levog i desnog retko je razlog za brigu. Razgovor sa učiteljicom ili školskim psihologom ima smisla ako dete krajem drugog ili u trećem razredu i dalje ne razlikuje strane ni na svom telu, a pri tom ima i druge teškoće: sa snalaženjem u prostoru i na papiru, upornim okretanjem slova i cifara, čitanjem, pisanjem ili spretnošću. Tada se gleda cela slika, a procenu po potrebi rade psiholog, defektolog ili logoped, do kojih se može doći i preko razvojnog savetovališta pri domu zdravlja.

Do tada, patika na pogrešnoj nozi je samo patika na pogrešnoj nozi. Prebacite je bez komentara i krenite.