Isti izlet, dva sastava

Kad dete kaže da ne zna šta da napiše, obično mu ponudimo strukturu: uvod, razrada, zaključak. To je potrebno, ali struktura je samo polica. Od nje se sastav ne puni. Da bismo pokazali šta ga zaista puni, napisali smo isti događaj dva puta, onako kako bi to mogao da uradi učenik četvrtog ili petog razreda.

Prva verzija

Jednog lepog dana išli smo na izlet. Vreme je bilo lepo. Išli smo autobusom. Kad smo stigli, prvo smo jeli, a onda smo se igrali. Bilo je mnogo zanimljivo. Onda smo videli jezero. Jezero je bilo veliko i lepo. Posle smo se vratili kući. Bio je to najlepši dan u mom životu i nikada ga neću zaboraviti.

Druga verzija

Autobus još nije ni krenuo, a Vuk je već pojeo oba sendviča. „Na jezeru ćeš biti gladan“, rekla mu je učiteljica. „Poješću vaš“, odgovorio je, i ceo autobus je prasnuo u smeh.

Do jezera smo se spuštali uskom stazom kroz borovu šumu. Mirisalo je na smolu, a iglice su nam šuštale pod patikama. Onda se šuma odjednom otvorila. Voda je bila toliko mirna da su se u njoj videli oblaci, kao da je neko prosuo nebo po zemlji.

Bacali smo kamenčiće da vidimo čiji će najviše puta odskočiti. Moj je potonuo iz prve. Milica je svoj okrenula u ruci, čučnula i bacila ga nisko: jedan, dva, tri, četiri skoka. Niko nije verovao da to ume.

U povratku je Vuk zaspao sa glavom na prozoru. U ruci je stezao pola učiteljicinog sendviča.

Obe verzije opisuju isti dan i obe imaju početak, sredinu i kraj. Druga je duža, ali dužina nije ono što je čini boljom. Pogledajmo šta jeste.

Pet razlika

1. Početak koji odmah uvodi u događaj

„Jednog lepog dana“ je rečenica kojom počinje pola odeljenja. Druga verzija kreće od jednog trenutka u autobusu i čitalac je odmah tamo. Detetu se to može objasniti jednostavno: ne moraš da počneš od buđenja. Počni od prve stvari koju pamtiš.

2. Detalj umesto opšte reči

U prvoj verziji pridev „lep“ javlja se četiri puta, u raznim oblicima, i ne kaže ništa. U drugoj nema nijedne ocene, a jezero ipak vidimo, zato što je opisano šta se u vodi ogledalo. Korisno pitanje za dete glasi: po čemu se vidi da je bilo lepo? Odgovor na to pitanje ide u sastav, a sama reč „lepo“ može da se izostavi.

3. Više čula

Deca opisuju gotovo isključivo ono što su videla. Miris smole i šuštanje iglica zauzimaju jednu rečenicu, a čitaoca premeštaju u šumu. Pre pisanja pitajte dete: šta se tamo čulo? Na šta je mirisalo? Je li bilo hladno, toplo, klizavo?

4. Ljudi koji nešto kažu i urade

U prvoj verziji postoji samo „mi“. U drugoj postoje Vuk i Milica, i svako od njih uradi nešto po čemu ga pamtimo. Dve rečenice dijaloga dovoljne su da tekst oživi. Dijalog je ujedno prilika da dete vežba pisanje upravnog govora, koje se i inače ocenjuje.

5. Kraj bez velikih reči

„Bio je to najlepši dan u mom životu“ stoji na kraju bezbroj sastava i ne znači više ništa. Druga verzija se završava slikom koja se vraća na početak: Vuk i sendvič. Detetu možemo reći da se sastav može završiti poslednjom slikom, jednom mišlju ili nečim što je ostalo posle događaja. Ne mora da sadrži pouku.

A uvod, razrada i zaključak?

I dalje su tu. Uvod je autobus, razrada su šuma, jezero i kamenčići, zaključak je povratak. Vredi primetiti srazmeru: uvod i zaključak su kratki, a razrada zauzima najveći deo teksta. Deca često potroše pola strane na uvod („probudio sam se, doručkovao, spakovao ranac“), pa im za ono glavno ne ostane ni prostora ni snage.

Svaka celina počinje novim pasusom, uvučenim redom. Već i samo to sastav čini preglednijim, a nastavnik odmah vidi da dete zna gde se jedna misao završava i druga počinje.

Kako da pomognete, a da ne pišete umesto deteta

Najkorisnije što roditelj može da uradi dešava se pre pisanja, u razgovoru. Pustite dete da vam ispriča događaj, a vi postavljajte pitanja: ko je još bio tu, šta je ko rekao, šta je bilo smešno, čega se prvo seti kad zatvori oči. Ono što vam ispriča sa žarom obično je ono što treba da uđe u sastav. Neka zapiše tri ili četiri takve stvari kao podsetnik, i to mu je plan.

Kad završi, neka sastav pročita naglas. Čitajući naglas, deca sama čuju da su tri rečenice zaredom počela sa „onda“ ili da se ista reč ponavlja. Pravopisne greške ostavite za kraj, da ne presečete priču.

Ne diktirajte rečenice, ma koliko bile dobre. Sastav u kome se čuje odrastao čovek nastavnici prepoznaju odmah, a dete iz njega nauči samo da neko drugi piše bolje. Nespretna rečenica o kamenčiću koji je potonuo iz prve vredi više od savršene koju je smislila mama.

I još nešto: ne mora svaki sastav da bude o najlepšem danu. Deca često najbolje pišu o sitnicama, o ispaloj mlečnoj trojci, o psu koji se plaši usisivača, o autobusu u kome je neko pojeo oba sendviča pre polaska.