Glasovne promene za roditelje koji su sve zaboravili

Negde u petom ili šestom razredu dete dođe iz škole sa pitanjem koje počinje rečima „koja je glasovna promena u reči...“. U tom trenutku većina roditelja otkrije da pamti nazive (ko bi zaboravio sibilarizaciju), ali ne i šta je šta. Ovaj podsetnik je za takvo veče.

Pre pojedinačnih promena, jedna misao koja sve objašnjava: glasovne promene postoje zato što je tako lakše izgovoriti. Probajte da kažete „vrabca“, „šestdeset“ ili „junaki“ i videćete da jezik zapinje. Tokom vekova govornici su takve spojeve zaglađivali, a gramatika je samo popisala šta se dogodilo.

Nepostojano a

Glas a koji se u nekim oblicima reči pojavljuje, a u drugim nestaje.

borac - borca, pas - psa, vetar - vetra, momak - momka, dobar - dobra, sestra - sestara, olovka - olovaka

Dete ga najlakše prepozna tako što uporedi nominativ i genitiv: ako a ispadne ili se pojavi, nepostojano je.

Promena l u o

Glas l na kraju reči ili sloga prešao je u o.

čitao (a čitala), beo (a bela), posao (a posla), deo (a dela), čitalac - čitaoca

Dokaz je uvek u srodnom obliku u kome se l sačuvalo. Ima i reči u kojima do promene nije došlo, na primer bol, glagol, molba.

Palatalizacija

Glasovi k, g, h ispred e i i prelaze u č, ž, š.

junak - junače, drug - druže, duh - duše; ruka - ručica, knjiga - knjižica, prah - prašina; peku - pečem, mogu - možeš

Isto se dešava i sa c i z: stric - striče, zec - zečić, knez - kneže.

Sibilarizacija

Isti glasovi, k, g, h, ispred i prelaze u c, z, s.

junak - junaci, bubreg - bubrezi, orah - orasi; ruka - ruci, knjiga - knjizi, svrha - svrsi; reci, peci, pomozi

Kako ih razlikovati? Po rezultatu. Ako ste dobili č, ž ili š, to je palatalizacija. Ako ste dobili c, z ili s, sibilarizacija. Od iste reči mogu nastati obe: junak - junače (palatalizacija) i junak - junaci (sibilarizacija).

Izuzeci koji se redovno traže su reči u kojima sibilarizacija izostaje: baki, seki, tetki, mački, tački, kocki, kao i lična imena (Olgi, Milki, Luki).

Jotovanje

Suglasnik se stopi sa glasom j i nastane novi, „mekši“ glas. Najvažniji parovi: d - đ, t - ć, z - ž, s - š, n - nj, l - lj, a k, g i h daju č, ž i š. Kod glasova p, b, m, v ne dolazi do stapanja, nego se između njih i j umetne l, pa dobijamo plj, blj, mlj, vlj.

Jotovanje se najčešće sreće na tri mesta:

• u komparativu prideva: mlad - mlađi, ljut - ljući, brz - brži, tih - tiši, jak - jači, drag - draži, crn - crnji, beo - belji, skup - skuplji, grub - grublji;
• u trpnom pridevu: roditi - rođen, nositi - nošen, paziti - pažen, ljubiti - ljubljen, slomiti - slomljen;
• u instrumentalu nekih imenica ženskog roda i u zbirnim imenicama: so - solju, krv - krvlju, pamet - pameću, glad - glađu; cvet - cveće, grana - granje.

Jednačenje suglasnika po zvučnosti

Kad se nađu jedan do drugog zvučan i bezvučan suglasnik, prvi se prilagođava drugom. Parovi su: b - p, d - t, g - k, z - s, ž - š, đ - ć, dž - č.

vrabac - vrapca, sladak - slatka, težak - teška, nizak - niska (zvučni prelazi u bezvučni)

svat - svadba, učiti - udžbenik, burek - buregdžija (bezvučni prelazi u zvučni)

Najvažniji izuzetak: d ostaje ispred s i š. Zato pišemo predsednik, gradski, ljudski, odštampati, podšišati.

Jednačenje suglasnika po mestu tvorbe

Dva slučaja.

Prvi: s i z ispred glasova kao što su nj, lj, ć, đ prelaze u š i ž. Tako je nositi - nošnja, paziti - pažnja, voziti - vožnja.

Drugi: n ispred b prelazi u m. Tako je stan - stambeni, odbrana - odbrambeni, zelen - zelembać.

Izuzeci su složene reči, u kojima n ostaje: jedanput, stranputica, vanbračni.

Gubljenje suglasnika

Kad se nađu dva ista suglasnika, jedan se gubi: bez + zvučan = bezvučan, rus + ski = ruski, pet + deset = pedeset (ovde se t najpre izjednačilo sa d).

Glasovi t i d gube se u teško izgovorljivim grupama: radostan - radosna, bolestan - bolesna, žalostan - žalosna, mesto - mesni, otac - oca, zadatak - zadaci.

Izuzetak koji se pamti: u superlativu prideva koji počinju na j pišu se oba j, dakle najjači, najjednostavniji.

Sve na jednom mestu

Kad ih u jednoj reči ima više

Ovde deca najčešće gube bodove, jer nađu jednu promenu i stanu. Nekoliko primera koje vredi proći zajedno:

• vrabac - vrapca: ispalo je nepostojano a, pa se b našlo ispred c i prešlo u p (jednačenje po zvučnosti).
• zadatak - zadaci: nepostojano a, sibilarizacija (k u c) i gubljenje suglasnika t.
• list - lišće: jotovanje (t i j daju ć), a zatim s ispred ć prelazi u š (jednačenje po mestu tvorbe).
• radost - radošću: isto kao u prethodnom primeru, jotovanje pa jednačenje po mestu tvorbe.

Kako da pomognete

Ne tražite od deteta da nauči definicije napamet pre nego što vidi primere. Obrnut red radi bolje: uzmite reč, stavite pored nje srodan oblik (genitiv, množinu, komparativ) i pitajte koji se glas promenio i u šta. Tek tada dolazi naziv.

Za izuzetke je dovoljna jedna kartica na zidu: baki, tetki, mački; predsednik, gradski; jedanput; najjači. To su primeri koji se u zadacima najčešće sreću.

A ako vas dete pita čemu sve to služi, odgovor je sasvim praktičan. Ko razume glasovne promene zna zašto se piše udžbenik, a ne „učbenik“, predsednik, a ne „pretsednik“, i šezdeset, a ne „šesdeset“. Pravopis tada prestaje da bude spisak reči za učenje napamet.