Bes kod školarca: šta raditi pre, tokom i posle ispada

Od deteta koje je krenulo u školu očekujemo da se „zna ponašati“. Ume da čita, ume da veže pertle, pa valjda ume i da se naljuti kao čovek. Zato roditelje toliko uzdrma kada drugak ili trećak, zbog izgubljene partije ili isključenog crtaća, vrišti, lupa i govori stvari koje nikad ne bi rekao miran.

Sposobnost da se jako osećanje zadrži i preradi sazreva polako, kroz celo detinjstvo i dobar deo mladosti. Školarac je u tome mnogo bolji od trogodišnjaka, ali još daleko od odraslog. Povremeni ispadi u ovom uzrastu spadaju u očekivano, naročito kada je dete umorno, gladno ili pod pritiskom. To ne znači da ih treba samo otrpeti. Znači da pravi posao nije gašenje jednog požara, već ono što radimo između njih.

Pre: naučite da čitate najavu

Malo koji ispad dođe iz vedra neba. Nedelju ili dve beležite kada se dešavaju, i obrazac će se pokazati sam. Najčešći okidači kod školaraca su:

• umor i glad, posebno odmah po povratku iz škole,
• nagli prekid nečeg prijatnog (ekran, igra) bez najave,
• osećaj nepravde, stvarne ili doživljene,
• neuspeh pred drugima: poraz, greška, podsmeh,
• previše zahteva u kratkom vremenu.

Na neke okidače možete da utičete unapred. Užina pre razgovora o školi. Najava deset i pet minuta pre gašenja ekrana. Jedan zahtev, pa sledeći.

Druga stvar koju vredi uraditi u mirnim danima jeste dogovor o planu. Sedite sa detetom kada je dobre volje i pitajte ga kako izgleda kad počne da se ljuti: šta oseća u telu, šta mu tada smeta, šta bi mu pomoglo. Zajedno napravite kratak spisak dozvoljenih izlaza. Na primer: odem u svoju sobu, stiskam jastuk, popijem čašu hladne vode, istrčim deset krugova po dvorištu, cepam stare novine. Spisak zalepite negde gde ga dete vidi. Deca koja su sama birala izlaz mnogo ga češće i koriste.

Tokom: manje reči, više prisustva

Dok ispad traje, dete nije u stanju da sluša argumente. Sve što u tom trenutku objašnjavamo, pregovaramo ili pretimo, uglavnom doliva ulje. Redosled koji se u praksi pokazuje kao najkorisniji izgleda ovako:

1. Prvo vi. Udahnite, spustite glas i ramena. Ako ste i sami na ivici, a dete je bezbedno, izađite na minut u drugu prostoriju. Odrasli koji viče „smiri se!“ pokazuje upravo suprotno od onoga što traži.
2. Bezbednost. Sklonite mlađe dete, lomljive stvari, ono što može da poleti. Ako dete udara, zaustavite ruku mirno i odlučno: „Neću ti dozvoliti da me udaraš.“
3. Jedna kratka rečenica. „Vidim da si strašno ljut. Tu sam.“ Bez pitanja „zašto“, bez predavanja, bez prebrojavanja ranijih grehova.
4. Prostor. Neka deca žele da ih neko zagrli, druga se na dodir još više razbesne. Ponudite, pa poštujte odgovor. Ostanite blizu, u istoj prostoriji ili na vratima.
5. Bez popuštanja zbog vike. Ako je ispad počeo zato što ste isključili igricu, igrica ostaje isključena. Granica se ne pomera, ali se o njoj sada i ne raspravlja.

Kazne izrečene usred besa („nema telefona mesec dana!“) retko se sprovedu i retko čemu nauče. Ostavite ih za kasnije, ako su uopšte potrebne.

Posle: ovde se zapravo uči

Kada se dete smiri, a za to je nekome potrebno deset minuta, nekome sat, prvo mu treba znak da veza nije prekinuta: čaša vode, ruka na ramenu, „hajde da jedemo“. Razgovor ostavite za trenutak kada ste oboje sasvim mirni, često tek uveče.

Taj razgovor ima četiri kratka dela:

• Šta se desilo, njegovim rečima. Slušajte do kraja, čak i ako se ne slažete sa verzijom.
• Šta je osećao i kada je primetio da raste. Tu se traži prava reč: ljut, postiđen, povređen, nepravedno optužen.
• Šta treba popraviti. Razbacane stvari se skupljaju, slomljeno se nadoknađuje koliko može, uvređenom se izvinjava. Popravljanje štete uči više od kazne, jer ima veze sa onim što je urađeno.
• Šta sledeći put. Jedna konkretna stvar sa spiska izlaza, ne obećanje „neću više nikad“.

Ako ste i vi vikali, recite to: „Žao mi je što sam vikala. Sledeći put ću izaći na minut.“ Detetu je to najjasniji primer kako se greška popravlja.

Rečenice koje odmažu

• „Ponašaš se kao beba.“ Stid ne smiruje, već dodaje još jedno teško osećanje.
• „Nemaš razloga da se ljutiš.“ Razlog postoji, makar nama izgledao sitan.
• „Vidi kako je tvoja sestra mirna.“ Poređenje pravi dva problema od jednog.
• „Ako odmah ne prestaneš...“ Pretnja traži od deteta nešto što u tom času ne ume.

Kada potražiti savet

Razgovor sa školskim psihologom ili pedagogom, pedijatrom ili psihologom u razvojnom savetovalištu ima smisla ako:

• ispadi su veoma česti, na primer više puta nedeljno, i tako traje mesecima,
• traju dugo i dete se teško vraća u ravnotežu,
• dete povređuje sebe, druge ili redovno uništava stvari,
• dešavaju se i u školi i ometaju nastavu ili drugarstva,
• pojavili su se naglo, posle neke promene (selidba, razvod, gubitak, problem u odeljenju),
• dete je i između ispada stalno razdražljivo ili potišteno,
• osećate da vas je situacija prerasla.

Poslednja stavka je dovoljan razlog sama za sebe. Stručnjak ne mora da nađe „nešto“. Često je dovoljno da neko sa strane pogleda vaš dnevnik okidača i predloži dve izmene u danu.

I još nešto za loše dane: dete koje ume da pukne pred vama obično se celo prepodne držalo pred drugima. To ne opravdava bačenu svesku, ali objašnjava zašto je poletela baš u vašoj kuhinji.