Šta budući prvak zaista treba da ume

Negde oko februara u predškolskim grupama počne tiho takmičenje. Jedno dete već čita naslove u novinama, drugo sabira do dvadeset, treće piše svoje ime i imena cele porodice. Roditelj čije dete za to vreme najradije kopa po pesku lako zaključi da kasne.

Ne kasne. Čitanje, pisanje i računanje su posao prvog razreda i program je napravljen tako da kreće od početka. Ono što učiteljici zaista olakšava rad, a detetu prve mesece, nalazi se na drugim mestima. Ispod je lista podeljena u pet oblasti. Čitajte je kao podsetnik za posmatranje, a ne kao test koji se polaže: nijedno dete ne štiklira sve stavke, a nekoliko praznih kućica u maju sasvim je uobičajena stvar.

1. Briga o sebi

U vrtiću je uvek bila blizu vaspitačica koja zakopča jaknu. U školi je jedna učiteljica na dvadeset i više đaka, a odmor traje kratko.

• Samo ide u toalet, briše se, pušta vodu i pere ruke.
• Oblači se i svlači bez pomoći, uključujući jaknu i patike (čičak je sasvim u redu dok pertle ne sazru).
• Ume da otvori svoju flašicu i kutiju za užinu i da pojede užinu za desetak minuta.
• Prepoznaje svoje stvari i ume da ih vrati u ranac.
• Zna svoje ime i prezime, imena roditelja i, okvirno, gde stanuje.

Ako ovde ima praznina, to je najzahvalnije mesto za letnje vežbanje. Dovoljno je da prestanete da radite umesto deteta ono što može samo, makar ujutru trajalo pet minuta duže.

2. Odnos sa drugima

• Može da se odvoji od roditelja bez dugog plača i da provede prepodne sa drugom odraslom osobom.
• Ume da sačeka red, u igri i u razgovoru, barem veći deo vremena.
• Prihvata jednostavna pravila grupe, iako se ponekad buni.
• Ume da zamoli za pomoć i da kaže da nešto ne razume.
• U sukobu češće poseže za rečima nego za rukama.
• Podnosi poraz u igri bez toga da se igra svaki put raspadne.

Stavka o traženju pomoći zaslužuje posebnu pažnju. Dete koje ume da podigne ruku i kaže „nisam čuo šta treba“ snaći će se i kad mu nešto ne ide. Dete koje ćuti i čeka da neko primeti izgubi mnogo vremena. Vežba se usput: u prodavnici neka samo pita gde je hleb, u parku neka samo zatraži loptu nazad.

3. Rad po nalogu

Škola donosi jednu veliku novinu: radi se ono što je zadato, onda kada je zadato, i dovrši se.

• Može da sedi za stolom i bavi se jednom mirnom aktivnošću (crtanje, slagalica, društvena igra) petnaestak minuta. Ovo je okvirna mera, ne norma.
• Izvršava nalog iz dva ili tri dela: „izuj se, operi ruke i dođi za sto“.
• Dovršava započeto, bar ponekad i onda kada mu je dosadilo.
• Podnosi da mu se nešto ne dopada, a ipak se radi.

4. Telo i ruke

• Trči, skače, penje se, hvata i baca loptu, stoji kratko na jednoj nozi.
• Drži olovku sa tri prsta i povlači linije sa namerom: krug, krst, kvadrat, kosa crta.
• Seče makazama po liniji, lepi, niže, zakopčava dugmad.
• Jasno je kojom rukom radi.

Ako dete izbegava olovku, nemojte ga juriti sveskama. Plastelin, testo, štipaljke, perle i makaze rade isti posao za prste, a ne liče na obavezu.

5. Znanja koja se skupljaju usput

Tek na petom mestu, i namerno tako:

• Razume priču koju mu čitate i ume da je prepriča svojim rečima.
• Govori u rečenicama, tako da ga razumeju i ljudi van porodice.
• Broji predmete do deset i zna šta je više, a šta manje.
• Prepoznaje osnovne boje i oblike, snalazi se u pojmovima gore, dole, ispred, iza, juče, sutra.
• Zanima se za slova i brojeve: pita šta piše, prepoznaje svoje ime, poneko slovo.

Poslednja stavka govori o radoznalosti, a ne o znanju. Dete koje pita „koje je ovo slovo“ spremno je da ga nauči, i to je sve što prvom razredu treba.

Šta na listi ne stoji

Ne stoji čitanje. Ne stoji pisanje pisanim slovima, koje je čak bolje ne učiti kod kuće, jer se potezi lako nauče pogrešno. Ne stoji sabiranje do sto, engleske pesmice ni poznavanje kontinenata. Ako dete nešto od toga već ume zato što ga je zanimalo, odlično. Ako ne ume, nije u zaostatku.

Ne stoji ni savršeno mirno sedenje. Šestogodišnjak i sedmogodišnjak se vrpolje, i dobri učitelji to znaju, pa čas u prvom razredu ima mnogo ustajanja, pesme i pokreta.

Ako je više kućica ostalo prazno

Jedna ili dve praznine u oblasti znače samo to da znate čime da se bavite preko leta. Razgovor sa stručnjakom ima smisla ako:

• dete govori tako da ga nepoznati teško razumeju, ili izostavlja i menja više glasova (logoped u domu zdravlja ili razvojnom savetovalištu),
• svako odvajanje od roditelja i dalje je praćeno jakim strahom,
• ne može da se zadrži ni na jednoj aktivnosti duže od par minuta, čak ni na onoj koju samo izabere,
• vaspitačica vam je više puta skrenula pažnju na nešto.

Vaspitačica je u ovome najbolji saveznik: ona vidi dete u grupi, tamo gde ga vi ne vidite. Na testiranju pred upis sa detetom razgovaraju psiholog ili pedagog škole, pa i njima slobodno recite šta vas brine. Što škola više zna unapred, lakše će detetu izaći u susret.

A do septembra, najbolja priprema i dalje izgleda sasvim obično: park, društvene igre, priča pred spavanje i jakna koju zakopčava samo.