Piše kako govori, pa se greške iz izgovora sele u svesku

U svesci jednog prvaka piše: „Suma je puna pecuraka.“ Učiteljica je crvenom olovkom dopisala kvačice, roditelji su kod kuće objasnili da se piše Š i Č, dete je klimnulo glavom, a sutradan je napisalo „zaba“. Nije reč o nepažnji ni o inatu. To dete piše tačno ono što čuje kad samo sebi izgovori reč.

Srpski pravopis je prema početnicima neobično ljubazan. Svaki glas ima svoje slovo i svako slovo svoj glas, pa dete koje ume da razloži reč na glasove ume, u načelu, i da je zapiše. Učitelji se na to oslanjaju od prvog dana: reč se izgovori polako, „razvuče“, osluškuje se glas po glas i svaki dobija svoj znak. Kod većine dece taj postupak radi besprekorno. Ali on pretpostavlja da je ono što dete izgovara i čuje u sebi isto što i ono što govori učiteljica. Kada nije, pravilo „piši kao što govoriš“ počinje da radi protiv deteta.

Dete koje umesto Š kaže S, dok tiho diktira sebi, izgovara „suma“. Ruka poslušno zapisuje S. Dete koje R menja glasom L napisaće „liba“, a ono kome se Č i Ć stapaju u jedan glas biraće slovo nasumice, pa će u istom sastavu stajati i „kuća“ i „kuča“. Ovakve greške lako se prepoznaju jer nisu razbacane: uvek stradaju isti glasovi, i to oni sa kojima dete ima muke i u govoru.

Zanimljivije je, i za roditelje često zbunjujuće, to što se greške ponekad javljaju i kod deteta koje sada govori sasvim čisto. Izgovor je ispravljen, možda i uz logopeda, a u svesci se i dalje mešaju S i Š ili Z i Ž. Objašnjenje je obično u sluhu za glasove, sposobnosti da se dva slična glasa pouzdano razlikuju uhom. Usta su naučila novi pokret, ali razlika još nije dovoljno čvrsta da izdrži diktat, gde se misli o deset stvari odjednom: kako se drži olovka, gde je red, šta je učiteljica rekla posle zareza. Sluh za glasove se kod takve dece može vežbati, i vredi to činiti: razvrstavanjem sličica prema glasu, igrom „reci mi gde čuješ Š, na početku, u sredini ili na kraju“, lovom na namerne greške odraslog.

Pri čitanju se isto ogleda sa druge strane. Dete koje glas zamenjuje i dok čita naglas pročitaće reč onako kako je izgovara, pa „šal“ postane „sal“. Učiteljica čuje grešku u čitanju, a zapravo je greška u izgovoru. Ponekad zbog toga strada i razumevanje, jer „kasa“ i „kaša“ nisu isto. Glavna nevolja ipak nije u pojedinim rečima, već u tome što dete troši snagu na ono što bi trebalo da ide samo od sebe, i što brzo primeti da ga ispravljaju češće nego druge. Otuda nevoljnost da čita naglas, koja se lako protumači kao lenjost.

Šta se iz ovoga može zaključiti za praksu? Najpre, da je izgovor najbolje srediti pre nego što počne opismenjavanje, u predškolskoj godini. Ali i da nije kasno ako je škola već počela. Prvak koji ne izgovara neki glas treba da ode logopedu, a učiteljicu treba obavestiti, da bi znala zašto se određene greške ponavljaju i da ih ne bi tretirala kao neznanje. Mnoge učiteljice tada same prilagode zahteve, na primer tako što dete na diktatu ne gubi ocenu zbog glasa na kom se upravo radi.

Zatim, da kod kuće ne pomaže prepisivanje pogrešne reči deset puta. Prepisujući, dete gleda u uzor i ne mora ništa da čuje, pa vežba ruku, a problem je u uhu. Korisnije je da reč izgovorite jasno, da je dete ponovi (ako glas ume) i kaže koji glas čuje na spornom mestu, pa je tek onda zapiše. Kod Č i Ć i DŽ i Đ, gde je razlika i za odrasle klizava, pomaže da dete za svaki glas ima jednu „svoju“ reč u koju je sigurno, recimo čaša i ćebe, i da nove reči poredi s njima.

Najzad, treba znati i gde je granica ovog objašnjenja. Ne dolaze sve greške u pisanju iz izgovora. Ako dete govori čisto, a u pisanju uporno izostavlja ili premešta slova, meša ona koja liče po obliku, piše vrlo sporo ili teško čita i posle dužeg vežbanja, uzrok može biti drugde. Tada je red da se obratite učitelju i stručnoj službi škole, pedagogu ili psihologu, a po potrebi i logopedu, koji se bavi i teškoćama čitanja i pisanja. Roditelj ne treba sam da presuđuje o čemu je reč, ali ne treba ni da čeka da „prođe samo“ ako se ista slika ponavlja mesecima.

Onaj prvak sa početka, uzgred, nije dobio dodatne diktate. Dobio je ogledalo, nekoliko nedelja vežbi za glas Š i kutiju sa sličicama koje je razvrstavao na „zmijine“ i „vetrove“. Kvačice su se u svesci pojavile nešto kasnije, bez crvene olovke.