Pažnja počinje prethodne večeri

Kada nam se roditelji jave sa pitanjem kako da poprave detetovu koncentraciju, obično očekuju spisak vežbi. Imamo ga, i vežbe imaju svoje mesto. Ali ima nečeg nezgodnog u tome da se detetu koje je spavalo sedam i po sati, doručkovalo kroasan u hodu i ceo dan presedelo nudi radni list za pažnju. Kao da dolivamo ulje u auto kome je rezervoar prazan.

Počnimo od sna, jer je tu veza najjasnija. Deci osnovnoškolskog uzrasta potrebno je, prema uobičajenim preporukama, između devet i dvanaest sati sna, mlađima više, starijima nešto manje. Dete koje ustaje u pola sedam trebalo bi, dakle, da zaspi oko devet, a ne da u devet tek krene ka kupatilu. Zanimljivo je kako neispavanost kod dece izgleda. Odrasli kad ne spavaju postanu spori i pospani. Deca često postanu upravo suprotno: razdražljiva, nemirna, plačljiva, brzopleta. Sa strane to liči na dete koje „neće da se smiri“, a ono zapravo ne može jer je umorno. Učitelji to dobro poznaju po ponedeljku ujutru.

Nije u pitanju samo broj sati. Važno je i da vreme odlaska na spavanje ne šeta mnogo iz dana u dan, uključujući vikend. Ako dete petkom i subotom leže u ponoć, u ponedeljak mu je telo još u drugoj vremenskoj zoni. Pomaže i ustaljen, dosadan redosled pred spavanje: kupanje, pidžama, zubi, čitanje, svetlo. Ekrani tu smetaju dvostruko, jer odlažu trenutak kad se legne i razbuđuju baš kad treba da se utihne.

O ishrani se piše mnogo i često sa više sigurnosti nego što ima osnova, pa ćemo biti oprezni. Nema namirnice koja „pojačava koncentraciju“ i nijedan orah ni borovnica neće napraviti razliku na kontrolnom. Ono što se može reći bez preterivanja jeste da gladno dete teško prati nastavu. Deci koja odu u školu bez doručka prva dva časa prođu u čekanju užine. Doručak ne mora biti raskošan: parče hleba sa sirom ili jajetom, ovsena kaša, jogurt i voćka. Obrok koji ima nešto što duže drži sitost bolje služi od samog slatkog peciva, posle kog glad stiže već oko drugog časa.

Voda se zaboravlja lakše nego hrana. Deca se zaigraju i ne primete žeđ, a blaga žeđ donosi umor i glavobolju. Flašica u torbi i čaša na stolu dok se radi domaći sitnica su koja ne košta ništa. Kada je reč o šećeru, rašireno je uverenje da deca od njega „podivljaju“. Istraživanja to uglavnom nisu potvrdila, a ono što vidimo na rođendanima verovatno ima više veze sa uzbuđenjem i društvom nego sa tortom. Slatkiše svejedno vredi držati u razumnoj meri, iz mnogo drugih razloga. Ono što deca školskog uzrasta zaista ne treba da piju jesu energetska pića i druga pića sa kofeinom.

Treće je kretanje, i tu deca danas možda najviše gube. Školsko dete sedi na nastavi, sedi u produženom boravku, sedi u kolima, sedi nad domaćim i na kraju sedne pred ekran. Telo deteta nije pravljeno za to. Posle trčanja, vožnje bicikla ili pola sata na igralištu deca po pravilu mirnije sede i lakše se usredsrede, i to je nešto što svaki roditelj može sam da proveri: uporedite domaći urađen odmah po dolasku iz škole sa domaćim urađenim posle četrdeset minuta u parku. Zato nam se čini da je jedna od najnesrećnijih kazni ona kojom se nemirnom detetu uskraćuje odmor ili trening „dok ne popravi ocene“. Time mu se oduzima upravo ono što mu pomaže da ih popravi.

Ne mora to biti organizovan sport. Pešačenje do škole umesto vožnje, penjanje stepenicama, lastiš pred zgradom, igra žmurke do mraka. Preporuka koja se najčešće navodi je oko sat vremena kretanja dnevno, pri čemu se računa sve, u komadu ili u delovima.

Ništa od ovoga nije novo i ništa ne zvuči kao otkriće. Baš zato se lako preskoči. Predlažemo jednostavan ogled: dve nedelje neka dete leže pola sata ranije, doručkuje za stolom i svakog dana provede sat napolju. Ne menjajte ništa drugo. Ako se posle te dve nedelje pažnja ne pomeri ni malo, imaćete dragocen podatak za razgovor sa učiteljem ili pedijatrom. A ako se pomeri, saznali ste to bez ijednog radnog lista.