Disleksija: osam zabluda zbog kojih deca predugo čekaju pomoć

Disleksija je specifična teškoća u učenju koja se ispoljava u čitanju: dete čita netačno, sporo i s velikim naporom, iako je imalo redovnu nastavu, dobro čuje i vidi i inače se razvija uredno. Često je prate teškoće u pisanju. Nije bolest i nije posledica lošeg vaspitanja ni loše škole. Smatra se da je razvojnog porekla i da se neretko javlja kod više članova iste porodice.

Procenu i mišljenje daju stručnjaci, pre svega logoped i psiholog, posle detaljnog ispitivanja. Ovaj tekst ne može da zameni tu procenu. Može da vam pomogne da razdvojite činjenice od priča koje se prepričavaju pred školom, jer upravo zbog tih priča deca često čekaju pomoć godinama.

Zabluda 1: „Deca sa disleksijom vide slova naopačke“

Ovo je verovatno najraširenija predstava, a nije tačna. Disleksija nije teškoća vida. Dete vidi slovo isto kao i svi ostali. Teškoća je u povezivanju slova sa glasovima i u brzom, automatskom baratanju glasovima u reči. Zato se rani znaci često vide u govoru i sluhu za jezik, mnogo pre nego što dete uzme knjigu.

Pregled vida je uvek koristan kad dete ima teškoće sa čitanjem, da bi se isključili drugi razlozi. Ali uredan nalaz očnog lekara ne znači da teškoće nema.

Zabluda 2: „Meša b i d, znači ima disleksiju“

Zamena slova sličnog oblika, pisanje slova u ogledalu i okretanje cifara uobičajeni su kod većine početnika i sami po sebi ne govore mnogo. O disleksiji se razmišlja kada teškoće traju, kada su mnogo veće nego kod vršnjaka i kada zahvataju čitanje u celini, a ne dva slova.

Zabluda 3: „Lenj je, samo treba više da vežba“

Dete sa disleksijom obično radi više od drugova, a postiže manje. Čitanje pasusa koji vršnjak pročita za minut njemu može da oduzme pet, uz napor koji se ne vidi spolja. Posle toga je umorno, i to se lako protumači kao nezainteresovanost.

Vežbanje pomaže, ali ne bilo kakvo. Još pola sata istog čitanja koje ne ide donosi uglavnom suze. Potreban je ciljan, postupan rad koji vodi stručnjak.

Zabluda 4: „To ima veze sa inteligencijom“

Nema. Disleksija se javlja kod dece svih nivoa sposobnosti. Tipična slika je upravo dete koje sjajno razume kad sluša, bogato priča, snalazi se u matematici dok nema teksta, a pred pisanom rečenicom zastaje. Taj raskorak između onoga što dete zna i onoga što može da pročita jedan je od razloga da se potraži procena.

Zabluda 5: „Prerašće“

Mnoge početne teškoće sa čitanjem zaista prođu same, i zato je savet „sačekajte“ tako čest. Disleksija, međutim, ne nestaje čekanjem. Ona je trajna osobina, ali se uz dobru podršku njene posledice mogu znatno ublažiti. Deca koja dobiju pomoć rano obično nauče da čitaju dovoljno dobro da se školuju i rade šta žele. Ona koja je ne dobiju godinama skupljaju neuspehe i polako zaključuju da su „glupa“, što je daleko teže ispraviti od samog čitanja.

Zabluda 6: „Pre trećeg razreda ne može ništa da se zna“

Pouzdana procena disleksije zaista je moguća tek kad je dete neko vreme sistematski učilo da čita. Ali znaci rizika mogu se primetiti mnogo ranije, i tada se već može raditi. Čekanje „da vidimo“ do trećeg ili četvrtog razreda znači izgubljene godine u kojima bi podrška najviše dala.

Zabluda 7: „Takvo dete nikad neće voleti knjige ni završiti školu“

Dete sa disleksijom može da voli priče koliko i svako drugo. Čitajte mu naglas, puštajte mu zvučne knjige, razgovarajte o pročitanom. Znanje i rečnik mogu da rastu i dok tehnika čitanja kaska. Uz prilagođavanja u školi, deca sa disleksijom završavaju i osnovnu i srednju školu, i fakultete.

Zabluda 8: „Postoji brzo rešenje“

Roditeljima se nude posebni fontovi, folije u boji, vežbe za oči, čudesni programi. Krupnija slova, veći prored i pregledna stranica mogu čitanje učiniti udobnijim, i nema razloga da ih ne koristite. Ali ništa od toga ne uči dete da čita. Budite oprezni prema svemu što obećava brz i siguran ishod. Ono što pomaže jeste strpljiv, redovan rad sa logopedom, saradnja sa školom i mirna podrška kod kuće, i to traje.

Na šta obratiti pažnju

Nijedan od ovih znakova pojedinačno ne znači disleksiju. Razlog za razgovor sa stručnjakom jeste kada ih ima više i kada traju.

Kome se obratiti i kojim redom

1. Učitelj ili odeljenjski starešina. Pitajte kako dete čita u poređenju sa odeljenjem i šta je učitelj primetio. Iznesite svoja zapažanja konkretno, sa primerima.
2. Stručna služba škole. Pedagog i psiholog (i logoped, tamo gde ga škola ima) mogu da posmatraju dete, urade početnu procenu i predlože podršku u nastavi.
3. Logoped. Do logopeda u domu zdravlja dolazi se preko izabranog pedijatra, često kroz razvojno savetovalište. Logoped procenjuje govor, jezik, čitanje i pisanje i, ako je potrebno, vodi tretman. Po potrebi uključuje se i psiholog.
4. Pedijatar. Može da uputi na proveru vida i sluha, da bi se isključili drugi uzroci.

Ne morate čekati da neko iz škole prvi pomene problem. Ako imate utisak da nešto nije u redu, imate pravo da tražite procenu. Ako se pokaže da je sve u redu, izgubili ste jedno prepodne.

Šta škola može da uradi

Naš obrazovni sistem predviđa dodatnu podršku učenicima kojima je potrebna: od individualizovanog načina rada na času do individualnog obrazovnog plana (IOP), koji se donosi uz saglasnost roditelja. U praksi to može da znači više vremena na kontrolnom, češće usmeno odgovaranje, pregledniji i krupnije odštampan tekst zadatka, to da se dete ne proziva da čita naglas pred svima bez pripreme, i da se pri ocenjivanju odvoji znanje predmeta od grešaka u pisanju. O tome razgovarajte sa učiteljem i stručnom službom.

A kod kuće

• Čitajte detetu naglas i dalje, bez obzira na razred. Lektiru možete čitati zajedno ili naizmenično.
• Vežbajte kratko, svakog dana, prema uputstvu logopeda. Deset mirnih minuta bolje je od sat vremena natezanja.
• Ne poredite ga sa drugom decom i ne izgovarajte pred njim „on ne ume da čita“.
• Negujte ono u čemu je dobro: sport, crtanje, muziku, konstruktore, matematiku. Detetu je potrebno mesto gde je uspešno.
• Objasnite mu, jednostavno, šta mu se dešava: da mu mozak čitanje uči drugim putem i sporije, i da to nema veze sa pameću.

Dete koje zna da njegova teškoća ima ime, i da odrasli oko njega znaju šta rade, lakše podnosi i sporo čitanje i crvenu olovku u svesci.